Olgica Marinković

Na početku mog estonovanja stanovala sam u ruskom delu grada, u carstvu „bele cigle“ i betonskih blokova, „složenih“ u stambene objekte za sva vremena. Tu negde, iako još vremešniji, stidljivo je i dementno provirivao svetionik, sentimentalno osveženje soc-realističkog proživljavanja današnjice. Treptao je čkiljavom svetlošću, danonoćno stražario i samovao i čini se da sam ga samo ja oblazila.

Silame, nekada Silamagi, nalazi se na estonsko-ruskoj granici, ima oko 13000 stanovnika i predstavlja malu, ali zanimljivu i rado posećenu destinaciju turista iz Narve i Sankt Peterburga. Prvi zapisi o njegovom postojanju datiraju iz 1500.godine. Jedan je od mnogih sa nekadašnje liste zabranjenih gradova.

Priča o ostrvu Saaremaa počinje pre više od 5000 godina. Hiljade ispisanih strana svedoče o brojnim ratovima i osvajanjima, o smenama vladara, o divljanju samozvanih vikinga-piratskih plemenakoja su vršljala Baltikom, o gladi i insektima, bolestima znanim i neznanim, o nezamislivoj ljudskoj katastrofi kao pratećem vokalu svakog krvoprolića.

Uzaludno pretražujem objave vremenske prognoze ne bih li naišla na nagoveštaj otopljenja, otapanja, cvetanja, nečega što neće podsećati na zimu. I kako je i danas svanulo nekakvo „večernje jutro“, namrčeno i hladno, odlučila sam da ga ignorišem.Velikodušno sam utrošila svojih petnaest minuta za pripreme i boravak na „vazduhu“ i otisnula se prema Piriti.

U nestrpljivom iščekivanju proleća, a iskreno se nadam da će navratiti bar na kratko, otvaram balkonska vrata, puštam estonske vetrove koji mi u sekundi izbistre um i podsete na razgovor sa jednim brokerom. Pokazivao mi je stan dajući šture informacije o nekakvim neophodnostima, malo je reći da je bio neprofesionalno uzdržan. Potpuno nezainteresovan i indiferentan! Tapkao je po sobama i zurio u svoja stopala upakovana u čarapice na trešnjice.

TERE!

Na estonskom zdravo.

Zimski praznik istočnih Slovena kod kojih ga možemo prepoznati pod imenom Maslenica. Korene vuče iz paganske i hrišćanske tradicije, a Estonci ga, za razliku od Rusa koji praznuju čitavu nedelju, skromno slave samo jedan dan. U prevodu Vastlapaev znači Pokladni utorak i uvek je to poslednji dan pre početka Velikog uskršnjeg posta.Ove godine se, iz razumljivih razloga, odugovlačilo sa odlukom o proslavi.

Dan nezavisnosti je nacionalni praznik koji se u Estoniji proslavlja dvadeset četvrtog dana svakog februara u protekle 104 godine. To je dan sećanja na učesnike rata protiv sovjetske Rusije i usvajanje Deklaracije o nezavisnosti. Ove godine, datum proslave se poklopio sa početkom jednog drugog vojevanja, čiji će kraj, o kome je trenutno apsurdno govoriti, jednoga dana takođe biti krunisan sličnom deklaracijom, plotunima, praznovanjem.

Šuška se da je svet na dobrom putu ka novom, postapokaliptičnom poretku. I nadam se da neće ostati samo na traču. Protekle dve „ne povratile“ se godine ostaće za nama. U trajnom amanetu naćiće se mnogo tuge, neprijatnih i bolnih sećanja, praznine. Pričaćemo o uzalud utrošenim godinama i propuštenim prilikama, o nepreglednim brdima nerešenih rebusa i prevara, o socijalnoj distanciranosti koja nas jedino nije distancirala od posledica koje ćemo trajno vući kroz ostatke svojih izigranih života.

Poslednji pas lutalica u Talinu. Titula koja se u Estoniji odavno ne može dobiti, jer svaki pas ima svog gospodara. Dugi niz godina Žorik se nije dao uhvatiti. Zvali su ga Kummituskoer ili „pas duh“, a živeo je na ulici više od deset godina. Ovo je zabeženo u retke talinske rekorde. Meštani su mu pružali zaštitu od nevremena i hranili ga. Tumarao je poznatim ulicama svog kraja, „obilazio parohiju“, njuškao, jurcao, radovao se i voleo slobodu koju drugi psi nisu mogli da iskuse. Pre dve godine, nesmotrenost i glad nakratko su ga lišili te privilegije.