Slađana Belko

Rođena u porodici umetnika i profesora, odrasla uz muziku i lepu reč.

Zalutala u ekonomiju, sada troši penzionerske dane. Putuje, priča, piše ikone. Piše za sebe. I druge.

Tokom studentskih dana aktivno saradjivala i objavljivala u glasilima GE i Student.

U profesionalnoj karijeri objavljivala radove u domaćim i medjunarodnim časopisima iz oblasti ekonomije.

Tokom poslednjih godina objavljivala eseje, putopise i kratke crtice na društvenim mrežama i portalima, u časopisima Balkanske vertikale i Beogradski krug kredom. Pesme su joj uvrštene i objavljene u jubilarnom glasniku "Garavi sokak", književnog kluba Miroslav Mika Antić. Dobitnik specijalne nagrade za kratku priču na konkursku kluba Ivo Andrić u 2019. godini.

Član je Društva književnika Beograda.

Zbirku  pesama "Maline u flanelu" objavila 2019. godine. U pripremi je nova zbirka pesama, kao i zbirka kratkih priča.

Na uglu te obične ulice jedna neobična prodavnica. Butik čaja. Ovo je priča o čaju. I lordu. I knezu. Ili obojici...

..........

Devedesetih se prikazivala, premijerno, serija „Policajac sa Petlovog brda“. Divni Ljubiša. Policajac sa dušom. I decom. Sam se bori kroz život baš kao i ona. Trči na posao, vodi decu u školi i vrtić, potom na karate i muzičku školu. Uz sve to pokušava da nastavi navike iz prošlog života, odlazi u pozorište, na koncerte, izložbe.

Ako je danas beogradska košava rasterala svaku mogućnost snega i zavejanih puteva, pre 36 godina, kada je prvi put čula za ovog sveca i njegov nagoveštaj duge i hladne zime , mlada žena se uverila u istinitost ovog narodnog verovanja.

Prva nedelja marta protiče nam u ćutanju. Kum je u Urgentnom centru. Na aparatima. Dan po dan, minut po minut. Nema promena.

A ja se sećam. Njegovog smeha sa naše svadbe.
- Smije li se na mamu? -  grohot kad je došao na babine.
- Kumić moj!- bacanje u vis dok Miško ciči od sreće.
Kačimo se na ogradu škole i gledamo spiskove upisanih u 1. razred srednje škole.

U titraju,
u smiraju,
u drhtaju,
u posrtaju,
u lovostaju,
u oproštaju,
igrice traju
i traju,
i traju….

Dok je nas ovakvih
biće igara radosnih,
usana medonosnih,
zagrljaja kreposnih.

Kad studen zagrli nam kosti
neće biti ovakvih radosti.
Živimo u jakoj opseni.
Veliki je ulog na sceni.
……

26.10.2021.
noć kad čekamo Petkanu
i radujemo se današnjem danu

Kasne sedamdesete. Noćni sati. Završila je zadatke za sutra. Spremna za pismeni iz matematike. Hemiju naučila dovoljno da je stara krastava veštica (profesorka se preziva Krastavčević, nomen est omen) sutra ostavi na miru zato što je namazala nokte. Strukturnu formulu dimetilketona (aceton) zna u pola dana i noći. Pali radio i tiho sluša 202. Od sobe roditeljske samo tri metra i dvoja vrata. Stara gradnja, debeli zidovi i može da sluša Poruke lične prirode.

Delilo ih je više od trideset metara.

Ona je stajala za visokim klupskim stolim. Čaša crnog vina i pogled uperen ka sceni. Ka njemu. U sebi je izgovarala mantru: okreni se, pokreni me.

 

On je sedeo na visokoj barskoj stolici. Reflektor mu je osvetljavao lice. Povremeno je gledao  ka ulazu ne znajući da je  već tu. Sedi u dnu, u tami. Pije, mantra  i gleda. Njega.

Druge su ga slušale.

Jutarnja rutina... Kafa, prelistavanje štampe i novosti sa mreže.
Uvek kad FB preplave prepucavanja vaksera i antivaksera, ja shvatim da se nešto novo dešava, i prelistama baš te naslove O Covid propusnicama.
I kao čuvena Mišel, I shall speak only once,...evo i mog doprinosa.
Ja ne znam ništa o štetnosti vakcina i da li nas njima truju, ali znam da sam pre dve godine slobodno putovala Evropom i ovaj čarobni mesec septembar provela krstareći Italijom i Francuskom.

Koračam ulicom pustom gore - dolje.
I ma gdje stao nogom na mokru cestu
učini mi se: na nekom drugom mjestu
radost ću neku naći - tamo je bolje.
I ređam mjesta: jedno, drugo, pa treće...
Pa opet - nespokojan i pokisao -
zanesen idem kuda me vuče misao:
Neznanom kutu mira i tihe sreće.
Obiđem svaki kutak što srce zna ga,
neće li i gdje njezin osmijeh sresti.
Al svud je, svud je isti: radosti nigdje traga
što mi se tužnom prisni na mokroj cesti.
A.L. Ivanović

Uvek se setim reči moje divne Ištar:
- Pusti je, ona je takva mora stalno nešto novo da proba, istražuje, raduje se trenutku nastajanja, učestvuje u igri i naravno, ako može, i pobedi.
- Znam, ali sad je baš zagrizla, bojim se povrediće je. Zapravo, povrediće sama sebe. A te rane bole najviše.
- Neće, ne brini. Seti se pisanja ikona. Kad je stigla do prve izložbe, napravila je i to je to. Napustila. Potom ples. Probala, videla da ume i idemo na drugo nešto.
- Dobro, razumem, ali nije baš tako površna, vidi šta radi s jogom.

Pages