Slađana Belko

Rođena u porodici umetnika i profesora, odrasla uz muziku i lepu reč.

Zalutala u ekonomiju, sada troši penzionerske dane. Putuje, priča, piše ikone. Piše za sebe. I druge.

Tokom studentskih dana aktivno saradjivala i objavljivala u glasilima GE i Student.

U profesionalnoj karijeri objavljivala radove u domaćim i medjunarodnim časopisima iz oblasti ekonomije.

Tokom poslednjih godina objavljivala eseje, putopise i kratke crtice na društvenim mrežama i portalima, u časopisima Balkanske vertikale i Beogradski krug kredom. Pesme su joj uvrštene i objavljene u jubilarnom glasniku "Garavi sokak", književnog kluba Miroslav Mika Antić. Dobitnik specijalne nagrade za kratku priču na konkursku kluba Ivo Andrić u 2019. godini.

Član je Društva književnika Beograda.

Zbirku  pesama "Maline u flanelu" objavila 2019. godine. U pripremi je nova zbirka pesama, kao i zbirka kratkih priča.

Kako je malo potrebno da se čovek nasmeje. Danima već čitam poplavu književnih kritika, komentara univerzalnog poznavaoca svega i svačega, od jeftine psihologije, preko filozofije, do teorije književnosti i poznavanja svetskih kuhinja. Sledbenici, ili modernim jezikom rečeno, followeri, prate kao oni što idu za slepcem. Lajkuju, srca samo pljušte, a ona sve veća i veća, ne skida se sa inih mreža. Na svaka 2 sata nova objava, češće od antibiotika. Ne možemo da ga preskočimo. I ništa čudno, tako se stiče jeftina popularnost sa isto takvom publikom.

„Svako božije lice ima svoju scenu i svoj proscenij, svoje kulise i svoje zakulisne tajne, svoj život i svoj predživot. Svako ima svoju fasadu, svoje više i niže spratove, svoje salone, ali i svoje podrume i tajne po svojim škrinjama na tavanima (Valery).“

IZ Matvejevićevih razgovora sa Krležom.

Bulevar. Počinje kod Skupštine, a kraj mu se gubi negde na putu za Smederevo.
Pošta, Narodna banka, Pelivan, Šeherezada(seća li se još ko), masivna kapija Čehoslovačke ambasade, Crkva, Tašmajdan, prvi poljupci, klizanje, Madera, eh…krem brule.
Momci sa Pravnog, tramvaj niz Beogradsku,“ nemoj slučajno da ste se kešali, ubiću te ako padneš“…
Njena ulica i onda Biblioteka, KST, prve igranke i sad već ozbiljni poljupci ispod svetleće disko kugle..Zamišljeni Tesla i zabrinuti Vuk…i kraj.
Tu prestaje Grad, a počinje provincija.

Kako stići do Islanda?

Pa preko obala Goe.

 

Škiljevića sam upoznala pre dve godine u Društvu književnika Beograda. Medju „umnim i sedim“ glavama (kako su se meni činili pesnici sa već nekoliko objavljenih zbirki za sobom, svi  prisutni pisci ozbiljnih romana i eseja), izadje pred nas  i mene jedan visoki čovek, mojih godina i poče da čita nešto o Tozi vampiru.

Napišem juče jedan kratak tekst o sujeti. Zapravo „izdiktiram ga sama sebi u pero“, što bi se nekad reklo. Bez korekcija, bez popravki, direktno u status na FB. Zapravo, to je neka vrsta odgovora mojoj FB drugarici na njen tekst. Nemam snage ni volje da joj po stoti put objašnjavam koliko nije u pravu, već joj indirektno poručim da je sujetna i da se uzaludno bori. Sa mnom. I drugima. Tu je bitku unapred izgubila. I tras, zakačim sliku, svoju najlepšu, naravno, i send.

Varka

Koračam ulicom pustom gore - dolje.
I ma gdje stao nogom na mokru cestu
učini mi se: na nekom drugom mjestu
radost ću neku naći - tamo je bolje.

I ređam mjesta: jedno, drugo, pa treće...
Pa opet - nespokojan i pokisao -
zanesen idem kuda me vuče misao:
Neznanom kutu mira i tihe sreće.

Tih je dana Ljubljana bila  prepuna bilborda sa ovim sloganom. Aždaja u njoj nikad i ne spava. Sada bi se sa njom složili svi njeni službenici . Ali neće da piše o ali. Već o mnogo puta pomenutim trotinetima. Razni nabildovani momci sa fensi naočarima na nosu, cure u žiponima i helankama, mladi lavovi u biznis look varijanti samo zuje kraj nje po biciklističkoj stazi.

Oduvek je volela pivo. Još kad bi deda, zatvoriviši radnju u podne, sedeo ispred kafane Beograd na negotinskom korzou, da se vidi s ljudima i popije kriglu piva, veliko točeno s kragnom, davao bi joj da umoči prst u penu i malčice srkne sve praveći brkove. Kao neki pivski Deda mraz.
Baba bi grdila kad bi osetila da i dete miriše na Wayfertov proizvod gundjajući:

-Znaš šta sam danas pročitala u novinama?
- Ne, šta?
- Umro Bruno Ganz.
- Znam videla sam još pre par dana,
- A da, ti i tvoj face book.

Imala je vikendicu u Grockoj. Još u rano proleće peselila bi se tamo. Provodila divna leta na Dunavu. Do kasne jeseni i mirisa paprika pečenih na „smederevcu“. Poznavali su je svuda, na pijaci, u manastiru Rajinovac, na splavu sveti Nikola. Gročanska ada, špic rezervisan za pecaroše, bila joj je dostupna zahvaljujući Njuletu, alasu. Jednom rečju, odomaćila se. Primili su je kao svoju.

Pages