Slađana Belko

Petak veče. Radio 202.

U Beogradu gostuje neka švedska grupa. Omiljeni radio prenosi inlive. Pijuckam vino i slušam. Drži me budnom,

Zeleni venac. Podzemni prolaz, stajalište autobusa za Novi Beograd , Zemun. Pijaca i čuvena Kamenička. Ulica koja vodi ka Ekonomskom fakultetu. I stanici. Autobuskoj. Na kraju nje park. Picin. Žao mi je , tako ga svi zovu. Zbog nesretnica koje ordiniraju istim i trguju onim jedinim što imaju. Svojim telom.

Ako je danas beogradska košava rasterala svaku mogućnost snega i zavejanih puteva, pre 35 godina kada je prvi put čula za ovog sveca i njegov nagoveštaj duge i hladne zime , mlada žena se uverila u istinitost ovog narodnog verovanja.

…..
Bože, da li je zbog te druge, mladje otišao slomljenog vrata, razbijene arkade, iskeženih očiju, sa baricom podno nogu i smradom koji ne može da istera iz nozdrava.
….
Kaputi na terasi lelujaju, kao smrt u filmu Bele noći. Barišnjikov pleše tango smrti.
…..
Piše danima, muči se noćima.
…
Ona je jedina znala njegovo i andjeosko i djavoljsko lice. I zbog tog andjela u njemu opraštala mu sve sotonino.
Mnogo ju je i mnogo ga je volela.
Mnogo ju je i mnogo ga je mrzela.

Leto 2002. Ja i mladji klinac letujemo u Turskoj. Prvi put nakon onih groznih godina idemo na more avionom, letujemo u hotelu, aranžman 12 dana, na 12 meseci, kreditnih, naravno. Ali nije mi žao. Konačno ću da osetim čari pristojnog letovanja.

Tražim hotel u centru, da bi uveče bili u gradu, duž obale, da šetam rivom kao nekad. Svi oni izolovani all inclusiv hoteli mi nisu privlačni, animatori za decu, kičerajske turske noći i slično meni nisu zanimljivi. Ja svoje dete umem i sama da animiram. Bar sam mislila da umem.

Godine samačkog (udovičkog) života su je očvrsle.

key words: budžet, štuka, nacrt, krelac, obrazac, ćate

Zdravo Slatka,

prvo Ž na kraju pisma je želim,

a ovo drugo Ž je ženim

Maloprije sam te zvao, ali bila si kod doktora, pa se ponovo nijesmo čuli. Tvoja mama je bila ljubazna, ali ja se odmah rastužim i iznerviram što te nema i što se nismo čuli….

Još nisam dobio pismo, ali stići će valjda sjutra…

Titovi pioniri prepoznavali su se po crvenim maramama. Tergal suknja, bela košulja, lakovane cipelice i marama obavezni za školske priredbe i hor. Važnije posete rodbini, bez marame, odlazak u pozorište. Svečani dogadjaji podrazumevali su svečanu, i čistu, odeću.

Kako je malo potrebno da se čovek nasmeje. Danima već čitam poplavu književnih kritika, komentara univerzalnog poznavaoca svega i svačega, od jeftine psihologije, preko filozofije, do teorije književnosti i poznavanja svetskih kuhinja. Sledbenici, ili modernim jezikom rečeno, followeri, prate kao oni što idu za slepcem. Lajkuju, srca samo pljušte, a ona sve veća i veća, ne skida se sa inih mreža. Na svaka 2 sata nova objava, češće od antibiotika. Ne možemo da ga preskočimo. I ništa čudno, tako se stiče jeftina popularnost sa isto takvom publikom.