Slađana Belko

Godine samačkog (udovičkog) života su je očvrsle.

key words: budžet, štuka, nacrt, krelac, obrazac, ćate

Zdravo Slatka,

prvo Ž na kraju pisma je želim,

a ovo drugo Ž je ženim

Maloprije sam te zvao, ali bila si kod doktora, pa se ponovo nijesmo čuli. Tvoja mama je bila ljubazna, ali ja se odmah rastužim i iznerviram što te nema i što se nismo čuli….

Još nisam dobio pismo, ali stići će valjda sjutra…

Titovi pioniri prepoznavali su se po crvenim maramama. Tergal suknja, bela košulja, lakovane cipelice i marama obavezni za školske priredbe i hor. Važnije posete rodbini, bez marame, odlazak u pozorište. Svečani dogadjaji podrazumevali su svečanu, i čistu, odeću.

Kako je malo potrebno da se čovek nasmeje. Danima već čitam poplavu književnih kritika, komentara univerzalnog poznavaoca svega i svačega, od jeftine psihologije, preko filozofije, do teorije književnosti i poznavanja svetskih kuhinja. Sledbenici, ili modernim jezikom rečeno, followeri, prate kao oni što idu za slepcem. Lajkuju, srca samo pljušte, a ona sve veća i veća, ne skida se sa inih mreža. Na svaka 2 sata nova objava, češće od antibiotika. Ne možemo da ga preskočimo. I ništa čudno, tako se stiče jeftina popularnost sa isto takvom publikom.

„Svako božije lice ima svoju scenu i svoj proscenij, svoje kulise i svoje zakulisne tajne, svoj život i svoj predživot. Svako ima svoju fasadu, svoje više i niže spratove, svoje salone, ali i svoje podrume i tajne po svojim škrinjama na tavanima (Valery).“

IZ Matvejevićevih razgovora sa Krležom.

Bulevar. Počinje kod Skupštine, a kraj mu se gubi negde na putu za Smederevo.
Pošta, Narodna banka, Pelivan, Šeherezada(seća li se još ko), masivna kapija Čehoslovačke ambasade, Crkva, Tašmajdan, prvi poljupci, klizanje, Madera, eh…krem brule.
Momci sa Pravnog, tramvaj niz Beogradsku,“ nemoj slučajno da ste se kešali, ubiću te ako padneš“…
Njena ulica i onda Biblioteka, KST, prve igranke i sad već ozbiljni poljupci ispod svetleće disko kugle..Zamišljeni Tesla i zabrinuti Vuk…i kraj.
Tu prestaje Grad, a počinje provincija.

Kako stići do Islanda?

Pa preko obala Goe.

Škiljevića sam upoznala pre dve godine u Društvu književnika Beograda. Medju „umnim i sedim“ glavama (kako su se meni činili pesnici sa već nekoliko objavljenih zbirki za sobom, svi  prisutni pisci ozbiljnih romana i eseja), izadje pred nas  i mene jedan visoki čovek, mojih godina i poče da čita nešto o Tozi vampiru.

Napišem juče jedan kratak tekst o sujeti. Zapravo „izdiktiram ga sama sebi u pero“, što bi se nekad reklo. Bez korekcija, bez popravki, direktno u status na FB. Zapravo, to je neka vrsta odgovora mojoj FB drugarici na njen tekst. Nemam snage ni volje da joj po stoti put objašnjavam koliko nije u pravu, već joj indirektno poručim da je sujetna i da se uzaludno bori. Sa mnom. I drugima. Tu je bitku unapred izgubila. I tras, zakačim sliku, svoju najlepšu, naravno, i send.

Varka

Koračam ulicom pustom gore - dolje.
I ma gdje stao nogom na mokru cestu
učini mi se: na nekom drugom mjestu
radost ću neku naći - tamo je bolje.

I ređam mjesta: jedno, drugo, pa treće...
Pa opet - nespokojan i pokisao -
zanesen idem kuda me vuče misao:
Neznanom kutu mira i tihe sreće.