Slađana Belko

„Svako božije lice ima svoju scenu i svoj proscenij, svoje kulise i svoje zakulisne tajne, svoj život i svoj predživot. Svako ima svoju fasadu, svoje više i niže spratove, svoje salone, ali i svoje podrume i tajne po svojim škrinjama na tavanima (Valery).“

IZ Matvejevićevih razgovora sa Krležom.

Bulevar. Počinje kod Skupštine, a kraj mu se gubi negde na putu za Smederevo.
Pošta, Narodna banka, Pelivan, Šeherezada(seća li se još ko), masivna kapija Čehoslovačke ambasade, Crkva, Tašmajdan, prvi poljupci, klizanje, Madera, eh…krem brule.
Momci sa Pravnog, tramvaj niz Beogradsku,“ nemoj slučajno da ste se kešali, ubiću te ako padneš“…
Njena ulica i onda Biblioteka, KST, prve igranke i sad već ozbiljni poljupci ispod svetleće disko kugle..Zamišljeni Tesla i zabrinuti Vuk…i kraj.
Tu prestaje Grad, a počinje provincija.

Kako stići do Islanda?

Pa preko obala Goe.

Škiljevića sam upoznala pre dve godine u Društvu književnika Beograda. Medju „umnim i sedim“ glavama (kako su se meni činili pesnici sa već nekoliko objavljenih zbirki za sobom, svi  prisutni pisci ozbiljnih romana i eseja), izadje pred nas  i mene jedan visoki čovek, mojih godina i poče da čita nešto o Tozi vampiru.

Napišem juče jedan kratak tekst o sujeti. Zapravo „izdiktiram ga sama sebi u pero“, što bi se nekad reklo. Bez korekcija, bez popravki, direktno u status na FB. Zapravo, to je neka vrsta odgovora mojoj FB drugarici na njen tekst. Nemam snage ni volje da joj po stoti put objašnjavam koliko nije u pravu, već joj indirektno poručim da je sujetna i da se uzaludno bori. Sa mnom. I drugima. Tu je bitku unapred izgubila. I tras, zakačim sliku, svoju najlepšu, naravno, i send.

Varka

Koračam ulicom pustom gore - dolje.
I ma gdje stao nogom na mokru cestu
učini mi se: na nekom drugom mjestu
radost ću neku naći - tamo je bolje.

I ređam mjesta: jedno, drugo, pa treće...
Pa opet - nespokojan i pokisao -
zanesen idem kuda me vuče misao:
Neznanom kutu mira i tihe sreće.

Tih je dana Ljubljana bila  prepuna bilborda sa ovim sloganom. Aždaja u njoj nikad i ne spava. Sada bi se sa njom složili svi njeni službenici . Ali neće da piše o ali. Već o mnogo puta pomenutim trotinetima. Razni nabildovani momci sa fensi naočarima na nosu, cure u žiponima i helankama, mladi lavovi u biznis look varijanti samo zuje kraj nje po biciklističkoj stazi.

Oduvek je volela pivo. Još kad bi deda, zatvoriviši radnju u podne, sedeo ispred kafane Beograd na negotinskom korzou, da se vidi s ljudima i popije kriglu piva, veliko točeno s kragnom, davao bi joj da umoči prst u penu i malčice srkne sve praveći brkove. Kao neki pivski Deda mraz.
Baba bi grdila kad bi osetila da i dete miriše na Wayfertov proizvod gundjajući:

-Znaš šta sam danas pročitala u novinama?
- Ne, šta?
- Umro Bruno Ganz.
- Znam videla sam još pre par dana,
- A da, ti i tvoj face book.

Imala je vikendicu u Grockoj. Još u rano proleće peselila bi se tamo. Provodila divna leta na Dunavu. Do kasne jeseni i mirisa paprika pečenih na „smederevcu“. Poznavali su je svuda, na pijaci, u manastiru Rajinovac, na splavu sveti Nikola. Gročanska ada, špic rezervisan za pecaroše, bila joj je dostupna zahvaljujući Njuletu, alasu. Jednom rečju, odomaćila se. Primili su je kao svoju.

Stajali su jedno kraj druog dok je hladan vetar šibao Orlovačom.
- Kada smo ovde poslednji put bili? Sećaš li se?
- Nemam pojma, malo naših je ovde sahranjeno.
- Ma ne ludice, znaš ono kad sam maznuo ćaletu auto pa samo išli u Lipovačku šumu.
- Joj.

Laki osmeh plavi joj lice.
Svi ih gledaju u čudu. Ne znaju ko je on, a neće da pitaju. Ona nemušto objašnjava: školski drug. Što i jeste. Bio. A danas?
Sećanja naviru.