Vladimir Radovanović

U prekidima sna, po nečemu bio mu je značajan dan, valjda spomen na neko sećanje, nije se sećao koje. San koji je isprekidano sanjao bio je sa mrljama, one su ličile na fotografije nekog nepoznatog dana, nepoznatog grada i nepoznatih ljudi, koji su se sudarali jedni sa drugima, ili se saplitali o ostatke ruševina.

1.1. Blesak

Topli septembar nije dozvoljavao da se jesen nazire. Poslednji letnji mesec ličio je na početak, a ne na kraj leta. I dani su se činili dugi, baš kao da se iščekuje najkraća noć. Prijatno, okupano suncem vreme, davalo je život, neku neobičnu snagu, ljudi su bili veseli, ma koliko da su ih brige mučile, davali su sebi oduška kroz šetnje, druženja.

Sunce, najlepše sunce pretprazničnog jutra prelivalo je radošću čitav grad, kao da u zagrljaj prima sve. Sa tugom i bolom u grudima, suvih usana, ruku koje se tresu, sa mukom otvarajući oči, Viktor se spremao da ustane, nesiguran u sebe, sa mislima koje su ga gušile. Tako usporeno, kao da odlazi na poslednji put, nemo je gledao kovertu i nije imao nikakvu ideju šta da učini sa sobom.

Ta zora je bila predodređena da se probudi rano, da joj se osmehne i poželi od njenog slabašnog sunca...

Preskočio je buđenje jutra, skrivajući se kao dete u tami od nepoznatih čudovišta, pod prostirkom kroz koju nisu prolazili zraci. Ni toplina nije  dopirala, okovao je ivice zaleđenim željama bola, hermetički zatvoren u papirnom kavezu.

Težak je bio san. Nekoliko vezanih noći i jutara iscrpili su ga do te mere da je te večeri, četvrte večeri koja je plesala po njegovim mislima, slomljen, jednostavno pao, zaspao i spavaoooo. Umor nije silazio sa lica u polumraku, umor pomešan sa besom, začinjen najtežim željama.

„Nije potrebno da postavljate pitanja“, obrati se islednik, dok je prilazio sa gomilom papira. Valjda u želji da prekrati formalnosti, da jednostavno ubrza. Jer, konačno, sam je, bez advokata, došao, predao se i čemu sve ovo...

U dugom putovanju kroz bezbroj pomisli, gde se susretao sa gomilom bezizražajnih lica, Igor M. je samo tražio da pronađe jedno, davno izgubljeno platno. Bio je to jedan poseban dar, koji su u jednoj noći ukrali nepoznati posetioci. I pored svih pokušaja da decenijama uđe u trag, nikako nije uspevao da pronađe dar koji je sebi darovao.

U podrumu skrivene kuće, gde je nalazio povremeni mir družeći se sa sopstvenim senkama, tu u podrumu okovanom rešetkom, koji je skriven od svakog pogleda. U podrumu imena...ispisivao je dnevnik. Sve češće se skrivao u njemu, neki unutrašnji glasovi govorili su mu da brže i brže mora sustići vetar olujnih misli da bi na kraju trke, za korak ispred, na sto postavio svoj testament. To je bila poslednja trka za koju je čuvao svu svoju izgubljenu snagu, izlomljena sećanja, potamnele slike i bledilo sopstvenog neosunčanog lica.

Viktor se tiho ušunjao u svoj stan, baš kao da je provalnik, lagano je zaključavao bravu osećajući se prijatno i oslobođeno, posle višenedeljnog odsustvovanja. Tiho se nakašlja, da stavi do znanja sebi da je došao.