Vladimir Radovanović

Viktor je završio ... Viktor se osećao prazno... Osećao je zadovoljstvo ali i... Viktor je bio između života i smrti, više mrtvo živ nego živo mrtav... Viktor je...

Osećao je olakšanje, iz sebe je rasuo otrov, pokupljen i dugo čuvan. Mržnju, nevidljivu osećao je. Iz otrovnih pogleda, jedom je ubijala tačkice-mete po njegovom telu. Osvetu, slatki otrov isklesao je na usnama. Grandiozni nevidljivi spomenik . Osećao se sumorno usamljen i ostavljen. Viktor je bio sve i ništa.

Okrenut leđima, ispruženih ruku nosio je prazne obrise u obe ruke i udaljavao se. Nisu to bili ubrzani koraci, nisu bili ni spori, bili su koraci čoveka koji je ... Pogled mu je bio upren u planinu iza koje se sakrila polovina bakarnog sunca. Praznina koju je nosio na rukama nije bila teška, sunce u zalasku hranilo je njegovo lice, um i pogled. Znao je da terete doneće do kraja. Njegov um je bistar, misli ne plivaju u mulju i sunce koje se gasi razbudilo je njegovu uspavanost.

Pоsmаtrао је sеbе. Pоsmаtrао је nеkоg nеpоznаtоg čоvеkа. Pоsmаtrао је lik kојi mu је biо sаmо pоznаt, ništа višе. Dugо је pоsmаtrао, biо је sigurаn i zbunjеn u istо vrеmе, аli mnоgо tоgа niје mu bilо kristаlnо јаsnо. U јеdnо biо је sigurаn, nеćе оdustаti u susrеtu sа zаgоnеtkоm. Sаsvim sigurnо dug put је izа njеgа i strаh nе pоstојi, dа bi sе pоkоlеbао i оdustао.

Svetlost je prijatna i opuštajuća... Ne nije, tama je i svaki trenutak se skriva pod kapcima. Bes gnevnog čoveka, bori se sa danima koji nisu dani i gde vreme nije vreme, već mučna teskobna igra između promicanja i smrti. I čitavu večnost traju, zaborav je izbrisao pamćenje početka. Slepilo ne dodiruje ni naziruće. I postojanje je mučna igra o nitima ...

Sunce prži nemilosrdno. Vrelina gori i topi sve. Smrt bi bila dar, ali ne dolazi. Vreme nije izbrojano.

Kako bedno je i ponižavajuće, korak je zarobljen u živom blatu, duboko i nikuda. Ni snage da pokrene bekstvo... Mokar i hladan, išiban vetrom i natopljen bujicom ne može dalje. I ovaj put sačekaće „milost“ i poželeće...

Skrivena sanjala je. Razbuđena motrila je. Bila je strpljiva i uporna. Mogli su se nizati ne dani, već meseci, ali nije se predavala. Svu razočarenost i vatru vešto je skrivala iza nevidljivosti. Čekala je strpljivo, vrebala svaki pokret i nije pokazivala očajanje.

Prazninu sakrila je iza osmeha. Aroganta vešto, ni najmanjoj slutnji nije se predavala. Živela je sa gorčinom i očajem koji niko nije prepoznao, video, dotakao. Ali samo u svom skrivenom svetu, polutame i tišine.

Ova priča može započeti sa: Bio je... Ali zašto ne i jeste još uvek, negde... Jer niko ne može potvrditi istinitost sumnje u događaj koji se nije ili možda jeste dogodio. Poslednje što je spuštena grana drveta zapamtila, bio je dodir ruke i prstima umesto peroreza, zapisano nekoliko reči. Levo stopalo skliznulo je ostavljajući poslednji trag i tog trenutka sve nestaje.

San je bio kratak i prekinut demonskim prstima. Modrice po vratu, brisao je hladnom vodom i pokušavao je da otvori oči.

Poderani pokrivač, nije sakrio prostor prazne strane kreveta. Reči koje su bile snovi, gutale su preostalu svežinu noći . I gašenje noći previše tiho je. Jutro koje je dolazilo, natopljeno je sitnim kapima.

Ples utvara po zidovima bio je nečujan, prljavi tragovi slivali su se.