Vladimir Radovanović

Već je zaboravio, kada je poslednji put otvarao poštansko sanduče. To je bilo baš davno, zaboravljajući da bilo šta očekuje da će stići. Ali, nije bio iznenađen kada je tog jutra, brišući kapi kiše otvorio sanduče i gle, bez nekog uzbuđenja presavio koverat, stavio u džep i odšetao. Ne samo da nije znao,datum i dan prispeća, jer on se po izbledelom žigu nije ni video, već odspavale su mnoge noći u njegovom pogledu dok je najzad odlučio da otvori koverat.

Onako slonovski debeo, spustio se na sedište i još ni ključ nije stavio u bravu - oseti čelik na svome potiljku.

Na nebu, prekrivenom zlatnim zracima pospanog sunca, u pravilnom nizu, u potpunom skladu plovili su oblaci skoro pravilnih neskladnih oblika.

Posmatrao je, uplašen, krajičkom oka, plašeći se sopstvene senke. Ne, nije smeo ući, samo je čuo da u njoj...

Polusvestan se budio iz još jednog košmara, teško je pokretao glavu, ukus gađenja, poraza, pijanstva, širio se sobom, kao smrad smeća…

Ispod oka neprimetno osmotri putnike u rasklimatanom autobusu koji se ko zna otkuda kretao, njih nekoliko, u polutami...

Velika senka stajala je naspram njega, a ostale u redu sa jedne i druge strane.

Vatre, ratovi, bolesti, tuge - sve se rodilo, umiralo i nanovo rađalo...

U pojedinim momentima tupog zurenja u jednu neodređenu, besmislenu tačku, potkradao bi se iskeženi osmeh zveri, koja je tek u naznakama ličila na nešto što bi se nazvalo ljudskim obličjem.

Можда је то био сан? Да, извесно је, јер је понирао у њега без моћи да се одупре.