Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović je rođen 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici.
Bavi se pisanjem aforizama, satirične poezije i proze, i poezije za decu.
Objavuje u dnevnim novinama, književnim časopisima, i na internet portalima.
Član je Beogradskog aforističarskog kruga.
Objavio je zbirku aforizama „Ostavite nešto apokalipsi“ (2020.).
Stvara i preživljava u Kragujevcu.

-To je to, u ovoj se kući više neće psovati! – reče majka, nakon što je uletela u kuću.
-Koji je tebi piiip? – upita zbunjeni otac odloživši novine koje je čitao.
-Rekla sam da nema više psovanja! – zaurla majka iz sveg glasa - Znaš li odakle dolazim?!
-Iz piiip materine! – umeša se baba koja se pojavila na vratima - Mogu li ja malo da dremnem popodne, a da me ne probudi dreka?!
-Svetozare, reci svojoj majci da ne psuje! Dolazim sa roditeljskog sastanka! –kipela ja majka.

-Ovako gospodine Platišiću, sada ćemo malo da se igramo. – reče psihijatar - Ja ću reći jedan pojam, a vi ono šta vam prvo padne na pamet. Može?
-U redu. – nevoljno reče pacijent.
-Struja! – reče glasno psihijatar.
-Račun! – još glasnije reče Platišić.
-Dooobro. Voda! – reče psihijatar novi pojam.
-Račun! – kao iz topa odgovori pacijent.
-Zanimljivo. – počeše se psihijatar iza uha. Idemo na sledeći pojam. Priroda!
-Račun! – dreknu čovek.
-Čekajte, kako priroda, a račun? – upita psihijatar skidajući naočare.

Nakon što je ušuškala unuka u krevet baka se na vrhovima prstiju prikradala prekidaču za svetlo. Međutim, unuk je osujetio njen plan bekstva.
-A priča za laku noć?!
Baka umorno uzdahnu.
-Dobro, ’ajde. Šta je po volji malom princu? –reče baka stavljajući naočare – Crvekapa, Tri praseta, Biberče?
-Hoću onu priču kada si bila klinički mrtva. Onu sa svetim Petrom! – usplahirano reče momčić.
-Tu priču nam je mama zabranila, sećaš se? Uostalom, to nije priča za decu. –odlučno reče baka. Može Vuk i sedam jarića?

Za godišnjicu braka sam od supruge na poklon dobio novčanik. U njemu je bila posveta u kojoj mi se zahvaljuje na divnim godinama i papirna novčanica najmanje vrednosti, s obzirom da postoji verovanje da novčanik nikako ne valja biti prazan. Budući da je supruga nezaposlena i da živimo isključivo od moje plate ispada da sam finansirao svoj poklon, ali da ne cepidlačim.

-Dakle, vi za sebe tvrdite da ste normalni? – upita psihijatar vezanog čoveka, gledajući ga pronicljivo.
-Naravno da sam normalan! – brecnu se čovek.
-Vaša supruga kaže da ste pre par godina dobili poziv od ujaka iz inostranstva da sa porodicom odete kod njega. Tamo bi vas i vašu suprugu čekao obezbeđen smeštaj i siguran posao. – reče očigledno obavešten psihijatar.
-Naravno da sam odbio! Pa šta?! – urlao je čovek u beloj, bolničkoj pidžami, -Kao da ovde ne može da se zaradi novac!

Bilo je vreme ručku kada je policajac na ulici zaustavio bosonogog čoveka u pidžami.
- Gospodine, molio bih vaše isprave. – uljudno se obratio policajac bosonogom.
Čovek je na ove reči ostao nem.
- Gospodine?! - ponovio je policajac.
Bosonogi je nastavio da korača, ne obazirajući se na policajčeve reči.
- Isprave! – viknuo je vidno iznerviran policajac nakon što je stao ispred čoveka pucketajući prstima pred njegovim licem.
Pešak je zaobišao prepreku na putu nastavivši da korača mirnim, bosim korakom.

-Nemoj da si toliko mračan, evo stiglo nam je proleće, priroda buja, sve je tako prekrasno – tešio je svog prijatelja čovek.
-Alergičan sam na polen. – smušeno je odgovorio čovek.
-Dobro, proćiće i to. Stiže leto, možemo da odemo na more. – nastavio je svoju misiju oraspoložavanja čovek.
-Imam osetljivu kožu i ne mogu da se izlažem suncu, a uostalom, ne bih mogao ni da priuštim more. – neutešan je bio drugi čovek.

Sreli smo se u menzi. Klimnuo sam glavom da bih ga pozdravio, a on je nemo i hladnokrvno gledao kroz mene.
Bio je to novi kolega, najnovija generacija. U startu se videlo da je sposoban, s obzirom da je bez pogovora i bilo kakavih poteškoća obavljao radne zadatke. Radio je mehanički, programirano i nije bio druželjubiv. S obzirom da se isticao u poslu, radeći koliko i nas petoro zajedno, brzo je stekao neprijatelje.

Nakon što bi sa mutilice olizao fil za tortu, dečak bi se ustremio na plastičnu vanglu. Kažiprstom bi vukao po obodu, skupljajući na taj način ostatak mešavine brašna, jaja, vanillin šećera, maslaca i mleka. Kažiprst bi, sa prikupljenim filom, sisao sve dok se ne izgubi osećaj slatkosti. S obzirom da je bio jedinac, nije imao konkurenciju s kojom bi morao da se bori oko mutilice i vangle. Mališan je inače važio za jako poslušno dete, umeo je da sluša priče starijih i da učtivo klima glavom.

Čovek je gledao u svoj spisak za kupovinu. Iza broja jedan i tačke nalazila se reč „Pas“.

Pages