Željko Jovanović

Ujutru je deda sa svojim ispisnicima, kako je voleo da ih zove, bio među prvima u redu za penziju. Bilo je to doba dana koji prvenstveno seća na vruć hleb u pekarskim gajbama.

Majka je sa jedne strane bila i sita i gladna. Sita pomenutog, lošeg položaja žena i gladna želje da o toj temi najzad i progovori, doduše pred slušaocima koji bi radije slušalio jedni druge kako srču belu pileću čorbu.

Dečak je zamišljano gledao u mačku koja je spavala na prozoru. Njima dvojici nije bilo do čorbe, ručka uopšte, a baška nisu bili zainteresovani da slušaju dedino srkanje i mljackanje.

A, u čekaonici se sanjalo. Brze slike su letele tako da je postojala izvesna mogućnost da će njihov let i brzina oboriti spavača sa stolice.

Nerviralo ga je njegovo urlikanje koje je lako mogao da ugasi činijom sa vodom. Umesto toga, urlikanje je gasio šutiranjem i udaranjem. I onda je jednog dana pas pokazao zube u pravom smislu te reči i ujeo je svog gospodara.

Vetar je zvučao poput teškog uzdisaja koji se može čuti oko postelje čoveka na umoru.

- Ove ružne stvari koje čujem iz televizora bar su mi obojene veselim bojama. - govorila bi baka svojoj mački Olgi.

Deca su u njenom rastrojstvu pronašli zabavu, pa im je kao ispit za hrabrost služila ova bolesna žena. Neko od mališana bi morao da joj priđe i da je nazove nekim pogrdnim imenom, a ona bi tada urlala i jurila novonastalog junošu u telu deteta.

U jednom trenutku je iz deteline provirila i jedna mutant detelina sa četiri lista.

Napolju je, kao što se sećate, bilo pakleno vruće, karte za bazen su bile pakleno skupe, pa smo morali da se stacioniramo unutar zamračenog stana.