Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović je rođen 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici.
Bavi se pisanjem aforizama, satirične poezije i proze, i poezije za decu.
Objavuje u dnevnim novinama, književnim časopisima, i na internet portalima.
Član je Beogradskog aforističarskog kruga.
Objavio je zbirku aforizama „Ostavite nešto apokalipsi“ (2020.).
Stvara i preživljava u Kragujevcu.

Otac je takođe bio kivan na doktore. Mrzeo je tu profesiju, mrzeo je beli mantil, mrzeo je hleb koji oni zarađuju.

Tako je bilo i sa njom. Nije bila najlepša, ali je bila moje najveće bogastvo kojim sam se ponosio i kojim sam se hvalio. Bio sam najsrećniji dok sam je imao...

Sa ubeđenjem da je njegov odlazak jedan dobar potez u njegovoj mirovnoj misiji, ubrzano, ali i dalje veoma tiho pokupio je neophodna sredstva za ribolov.

Laž je kao i svaka druga veština. Neko za nju ima talenat, neko je dobro izuči i postane profesionalac, a neko nikada ne nauči da je koristi.

Slika kao nemi prikaz bila je sasvim zadovoljavajuća.

Ujutru je deda sa svojim ispisnicima, kako je voleo da ih zove, bio među prvima u redu za penziju. Bilo je to doba dana koji prvenstveno seća na vruć hleb u pekarskim gajbama.

Majka je sa jedne strane bila i sita i gladna. Sita pomenutog, lošeg položaja žena i gladna želje da o toj temi najzad i progovori, doduše pred slušaocima koji bi radije slušalio jedni druge kako srču belu pileću čorbu.

Dečak je zamišljano gledao u mačku koja je spavala na prozoru. Njima dvojici nije bilo do čorbe, ručka uopšte, a baška nisu bili zainteresovani da slušaju dedino srkanje i mljackanje.

A, u čekaonici se sanjalo. Brze slike su letele tako da je postojala izvesna mogućnost da će njihov let i brzina oboriti spavača sa stolice.

Nerviralo ga je njegovo urlikanje koje je lako mogao da ugasi činijom sa vodom. Umesto toga, urlikanje je gasio šutiranjem i udaranjem. I onda je jednog dana pas pokazao zube u pravom smislu te reči i ujeo je svog gospodara.

Pages