Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović je rođen 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici.
Bavi se pisanjem aforizama, satirične poezije i proze, i poezije za decu.
Objavuje u dnevnim novinama, književnim časopisima, i na internet portalima.
Član je Beogradskog aforističarskog kruga.
Objavio je zbirku aforizama „Ostavite nešto apokalipsi“ (2020.).
Stvara i preživljava u Kragujevcu.

Slepi miševi

Nakon opela

-Hoćeš sutra na sahranu našeg stranačkog kolege?
-Naravno.
-Skupiće se brojni svet.
-Stvarno? Da organizujem prikupljanje potpisa za izbore?

Dve prijateljice i jedan neplaćen račun

-Je l' bi spavala sa nekim za 100.000€?
-Dušo, spavam sa mojim debelim Miletom, a ni struju nije platio za prošli mesec.

Dedina zaostavština

Penzioneri u Srbiji

-Majstore, hoće li biti nešto od te mašine?
-Biće, biće... Nego, ja se tebe sećam iz škole.
-Pa ne znam, deluješ dosta starije.
-I jesam. Predavao sam ti likovno.

Jedan poznati političar i njegov sin

-Tata, a šta je to danas?
-Sine, danas su Zadušnice. To je dan kada se setimo naših mrtvih.
-Aaaaa danas su izbori...

Predrasude

Odluka dečakovih roditelja da malac stekne radne navike tako što će tokom letnjeg raspusta da pomaže ujaku automehaničaru u garaži, ispostavila se kao loša. Naime, razredni starešina pozvao je učenikove roditelje i požalio se da dečak ima ružnu naviku da psuje. Kada je, uz malo ustezanja, razredni sterešina objasnio o kakvim psovkama je reč, roditelji su nesumnjivo znali da je za dečakovu ružnu naviku odgovoran njegov boravak u ujakovoj garaži. Roditelji su se izvinili razrednom i obećali da će raditi na tome da se dečakova ružna navika iskoreni.

Heroj koji je izvukao devojčicu iz zapaljenog stana, sebe nije smatrao herojem. Pred televizijskim kamerama izjavio je skromno da se on samo našao u pravom trenutku na pravom mestu i da bi svako postupio na način na koji je i on to učinio.
Heroj će uskoro pasti u zaborav, devojčica koja je zahvaljujući njemu preživela, postaće žena i sećaće se tog tragičnog dana kao kroz maglu koja će biti gušća od dima koji je tog tragičnog dana pretio da je uguši.

Policija je u cilju prikupljanja dokaza i uklanjanja leševa zatvorila ulicu nakon što su se u njoj obračunale dve zaraćene mafijaške grupe, pa sam na posao morao da idem obilaznicom. Slučaj je hteo da je i ta ulica bila zatvorena zato što je u njoj ponovo pukla vodovodna cev, pa mi je sam bio prinuđenda idem jedinim preostalim putem koji je od mog stana vodio do mesta na kojem radim. Međutum, zla kob je htela da su izvršitelji u toj ulici pokušavali da isele nekog nesretnika koji je pretio da će skočiti sa terase ako izvršitelji ne odustanu od svoje namere.

Pad

Žureći na stranačku sednicu jedan političar je strmoglavo pao niz stepenice.
Iako u bolovima, lojalan stranci, uspeo je da pozove telefonom svog nadređenog kako bi opravdao svoje kašnjenje.
-Šefe, pao sam. –reče smušeno povređeni poltičar stiskajući zube.
-Dođavola! –dreknu glas sa druge strane. Ništa, brani se ćutanjem, a ja ti šaljem advokata!
Dvoje prolaznika koja su prolazila u tom trenutku pored povređenog političara, koji je sedeo i držao se za članak, okrenuli su glave praveći se da ga ne primećuju.

Slikari

Rad je stvorio čir

Bez građevinske dozvole i u vreme lovostaja, pauk je u uglu sobe pleo mrežu u nameri da uhvati muvu. Nije pauk jedini koji je u ovoj sobi nešto radio. To su činili i zidni sat, ali i televizor i čir onoga koji je pomenuti televizor gledao.
Čir je neumoljivo radio zbog onoga koji je na televiziji pričao kako on neumoljivo radi da svima bude bolje.
U priču tog govornika sumnjao je čiraš, a verovatno bi sumnjao i pauk, da nije bio zauzet pletenjem mreže.

Nesreća u sreći

Završila se još jedna naporna smena u rudniku uglja. Rudari, čija lica behu znojava i crna, uputiše se ka kupaoni gde će svi zajedno, goli kao od majke rođene, sprati ostatke uglja koji su nevoljno poneli sa sobom.
Jedan, uslovno rečeno čovek, iskoristio je ovu situaciju, i dok su se njegove kolege kupale on je iz džepa radničke bluze, jednom od njih, ukrao novčanik sa sve krvavo zarađenim novcem. Sveže okupani rudar, bolno je jauknuo kada je uvideo da mu novčanika nema.

Dok sam šetao psa u parku, na klupi sam ugledao svog nekadašnjeg profesora književnosti. Sa ushićenjem sam prišao da mu se javim. Iako verujem da me nije prepoznao, stupili smo u razgovor koji je na mene ostavio neobičan utisak.
-I kakva su današnja deca? Čitaju li? –upitah i osetih se starim u tom trenutku.
-O, čitaju, čini mi se da se danas čita više nego što se to ikada ranije činilo. –odgovori mi profesor ravnim tonom.
-Zaista? –upitah iznenađeno.

Pages