Zoran Petković

Gonoreja (narodski, „triper“) je baš nezgodna bolest! Mada je nikad nisam iskusio u prvom licu jednine, opisi nekih nesrećnika bili su dovoljno ubedljivi za zaključak: nikad u rizični seks bez HTZ opreme! „RIS no risk“ – što bi rekao slogan jedine fabrike kondoma u bivšoj Jugi. Briga za radnog čoveka, i to u vreme kada još nije bila izmišljena SIDA, bila je uvek u izlogu vlasti, pa čak i kada su bili u pitanju „smešni pokreti“.

Najpre da malo isučemo jezik i obnovimo jezičko gradivo: pisanje i pišanje na našem jeziku se razlikuje samo u jednom slovu. A na engleskom piss (pišanje) i peace (mir) još manje, jedino u dužini izgovora i debljini plajvaza koji se koristi. Zato bi trenutno aktuelno trtomuđenje o (ne)potpisivanju papira o „konačnom rešenju kosovskog pitanja“ trebalo, jednom zauvek, da preselimo iz predela oralnog (televizijskog ili uličnog) u neke druge delove tela, pa bio to mozak ili međunožni visuljci.

Koje piće najviše udara na mozak? Dobro, de, vlast u rastvoru vazelina je najgora, ali nešto dostupno svima nama, običnim ljudima?

Matori alkosi bi rekli „beton“ (ono vinjak + pivo), moj predlog je „rigoleto koktel“ (kuvano pivo sa rumom i mastikom), ali nedavni događaji pokazuju da najgore kombinacije ne truju mozak kroz jednjak, nego kroz oči i uši izložene medijima.

Opšte zgražavanje zbog toga što je Skupština Srbije zaličila na rijaliti program (ili pijačno koškanje oko tezgi), uz još veću halabuku zbog pornjaka u rukama poslanika, nužno izaziva neka pitanja. Na primer: U čemu je, aman, razlika između Farme (Zadruge, Parova...) i Skupštine? Pogotovu od kada su propali političari (Šešelj, Čanak...) srozali ugled narodnog poslanika ulaskom među starlete i od kada su silikonske starlete ušle u Skupštinu. Zato, hajde da umesto sočiva TV kamera uzmemo Šerlokovu lupu, bacimo kritički pogled, i uočimo sličnosti i razlike.

Davne, 1993. godine, kada se mlađani Alek učlanio u Srpsku kišobransku stranku, Srbiju je ogrejalo sunce. Oblaci nad Srbijom samo su povremeno oplakivali kosovske božure, najviše padavina se slivalo na zapadne krajeve Zapadnog Balkana, uz povremenu grmljavinu haubica i neku tamo, tamo daleku poplavu krvi... Vlažnost (i uzbuđenost!) političke atmosfere izazivala je koroziju kašika i erekciju koljačke psihopatologije, ali, srećom, milosrdni Alek je bio tu!

Možda je novogodišnje obraćanje šefa države u drugim zemljama uobičajena smaračina, ali kod nas je to nedavno uzdignuto na nivo umetničkog performansa. Remek delo vlastoljubive poezije, još tako nadahnuto izrecitovano u prisustvu kamera... pa to u najmanju ruku zahteva da uđe u čitanke! Čekaj, kako ono beše… „Slon je najveća životinja, tigar najjača. Ja sam se u cirkusu nagledao i slona i tigra. A kada govore o pripitomljavanju Vučića, ja još vuka nisam video u cirkusu.

To što je odlazeća godina započela sa mirisom baruta u Ukrajini, a završava se sa mirisom amonijaka u Nišavi, pokazuje samo jednu stvar: smrad, tačnije 11 meseci smrada, je upravo ono čime će 2022 biti ubeležena u kolektivnom sećanju. Naravno, smrad leševa na dalekoj deponiji za skladištenje pokojnih ideologija, zarđalih srpova i polomljenih čekića ovde se dilovao kao dezodorans. Miris Staljinove čizme je najbolja zamena za ovisnike o mirisu „ljubičice plave“ i kosovskih božura.

Ima jedna narodna priča (ako se ne varam, oplemenjena i stihovima Čika Jove Zmaja) koja kaže da su seljaci otišli kod svog kmeta, najmudrijeg među njima, da im reši težak problem – jedan je vo zaglavio glavu u glineni ćup! „Oj mozgovi magareći, volu treba glavu seći“ glasilo je rešenje posle dugog i temeljnog razmišljanja. Naravno, glava je upala još dublje, pa je mudrac naredio da se pređe na sledeći korak – sada treba razbiti i ćup!

„Svaka vlast je nasilje nad ljudima“, nezaboravni citat velikana svetske književnosti, dobija ovih dana žestoku potvrdu. Srđan i Rada, sunarodnici i prezimenjaci, osetili su na svojoj koži žalosnu istinu: kada vlast želi da dokaže svoju moć, obični ljudi uvek snose posledice. Pri tome žrtve čak ne moraju da mašu barjacima ili prkose tenkovima. Dovoljno je da neko iz piramide moći, željan dodvoravanja, isuče pendrek, potegne lisice (vućiće, kerove...) i sebi drastično pospeši karijeru. Šta, ti ćeš da pljuješ uniformu koja te je hranila?

Ženske draži razigrane u ritmu sambe, raskošna lepotica koja, preko gole kože, nosi samo farbu u nijansama svoje zastave… Prizor iz video klipa koji mi je drugar poslao za podgrevanje navijačkih strasti pred utakmicu sa Brazilom naprasno je otvorio pitanje: Da li su nacionalni simboli preko onih erotskih, degradacija države ili njeno oplemenjivanje? Tim pre što su tange, a ne žuto-plavo-zelena zastava, globalno prepoznatljivi simbol Brazila?