Zoran Petković

Rođen 1952. u Čačku, živi u Srbiji, ali time nije mentalno ograničen. Opsesivni kreativac opšteg usmerenja - muzika, stihoklepine, karikature, aforizmi... Decenijama uzaludno juriša na vetrenjače ljudske gluposti, nezavisno od njihovog porekla, popularnosti ili rasprostranjenosti. Rane koje pri tom nastaju, leči tradicionalnim narodnim medikamentima (točenim ili flaširanim), koje ujedno i koristi kao rastvarač za crnpurastu boju svoga humora.

- Ma, gospodine, mi smo trenutno u ratnom stanju, ne možemo da se bavimo time! Rešavajte to sami!

U redu, takva motorka nije bila izvor opasnosti, ali u tom trenutku u zgradi RTS bljesnula je oštrica jednog mnogo strašnijeg oružija – cenzorskih makaza.

Šta ćeš, nismo svi isti... Neko u ratu dobije metak, neko imetak.

Afrodizijačko dejstvo partijske knjižice na pojedince je poznato.

Čudo u kome roda sleće na odžak istopolnih golupčića lako je objašnjivo savremenim tehnologijama...

Iz udobnosti svojih domova, mlađane junoše kliktale su „kano soko sivi“ svojim miševima i tastaturama...

Vešajte, ja držim čas…

Mama, mama, zašto teta mazi zvezdu? Jel je ona ne bocka među nogama?

Ono što je trebalo da bude protokolarni susret dva predsednika (da ne kažem državnika), pretvorilo se u "paradu pijanstva i kiča".

Koliko puta ste u zadnjih par decenija čuli reč „demokratija“ u nekom pogrdnom, „fuj, kaka“ kontekstu? Kao nešto gadno, neprijateljsko, nastrano…

Pages