Zoran Petković

Da je ovaj tekst pisan pre 7 dana, naslov bi (verovatno) glasio „Republika Bunga-Bunga“. Da je pisan pred prošlogodišnje izbore, a da je Palma bio u žiži javnosti, tema bi (verovatno) bila njegovo javno landaranje homofobijom. Šta se to desilo u zadnjih nedelju dana da je od (tabloidne?) teme žurki lokalnog moćnika nastala nova tema koja se tiče svakoga od nas?

Pri tom je protekla nedelja bila krcata događajima od kojih su najvažniji:

Volite li krimiće? Onu blagu jezu kada se iz udobnosti svoje fotelje suočite sa mentalnim izazovom? Naravno, u prvom poglavlju knjige (ili pre špice filma) naćićete se pred nekavim lešom ili obijenim sefom, a onda, preko niza zapleta i lažnih tragova, korak po korak, doći do istine. Da li je ubica batler? Jesu su li baš svi saučesnici pljačke iz bande „Pink panter“?

Ne, nisu to oni „avaksi“! Kada su nam 1999. „kučke agresorske“ napadale zemlju, to su bile špijunske letilice koje su pomagale bombarderima da seju svoj smrtonosni tovar. Današnji „avaksi“ ne napadaju sa neba, oni pospešuju smrtnost putem društvenih mreža. Da, pogodili ste, u pitanju su – antivakseri.

Znate li kakav je ukus kamiljeg mesa? Koliko su žilavi, ukusni ili jestivi intimni delovi nekog kamilka zgotovljenog na beduinski način? Budući da nisam ljubitelj ni tradicionalnih balkanskih specijaliteta poznatih kao „beli bubrezi“, otkrivanje tih tajni ostaće vladarska privilegija našeg Al Eksandra na kojoj mu baš i ne zavidim. Utoliko pre što je njegova burna fiziološka reakcija na tradicionalno orijentalno gostoprimstvo medijski temeljno ispraćena.

U moru pojavnih oblika ljudske gluposti, horoskop je jedan od najbezazlenijih. Potiče od ljudske potrebe da se zvirne iza zavese neizvesne budućnosti, kao i da se za neuspeh u poslu, životu ili ljubavi, umesto sopstvenih grešaka, okrivi zločesti položaj nekih tačkica na nebu. Ako je razvratni komšijski jarac uspešno nasrnuo na venerične predele voljenog bića, za to svakako nije kriv izostanak naše sposobnosti da partnerku odvedemo u nebeske visine erotskog blaženstva, nego, naravno, nebeski nepovoljan položaj Venere u Jarcu.

Ova 2. nedelja u Februaru biće zapamćena po 2 izuzetna događaja: utemeljenje nove atletske discipline bacanje kokošaka u dalj, i ukidanje lovostaja i otvaranje lovne sezone na visoku mafijašku divljač. Dobro, de, znam…! Ono sa kokoškama nije atletska disciplina već pre streljaštvo, mada, lako može da se svrsta i u borilačke sportove. U političkoj areni Srbije i do sada je letelo perje, jedino je sada po prvi put poletelo zajedno sa živinom.

U plodnim krajevima južne Srbije, gde od svih kultura najslabije uspevaju padeži, postoji izraz „dvaes-dva bez glavu“. Naravno, u pitanju su santimetri, i naravno, u pitanju je standardno baljezganje pijanih mužjaka. Posle pola gajbe piva koje „icepìmo pred zem-zadrugu“ hvalisanje seksualnim dimenzijama (uz landaranje uspomenama na neke davne pijanke ili kafanske tuče) je deo tradicionalnog južnjačkog folklora. To što prilikom pražnjenja bešike iza obližnje tarabe svako od alkosa brižljivo šakom krije svoju „šaku jada“, takođe je deo pišačkog bon-tona.

U stara, dobra(?) vremena, kada se ljubav prema Vođi izražavala horskim pevanjem i uručivanjem valjkastog predmeta na stadionu, kružio je vic o nesrećnom povratniku sa Golog otoka. Kad je najzad, željan svega posle višegodišnje robije, ušao u kafanu i naručio šniclu, kobasicu i vino kelner ga je dočekao rafalom pitanja: Bečku ili parisku? Kranjsku ili sremsku? Tikvešku smederevku ili Karlovački rizling?
Setivši se da se jednom već debelo opekao pri izjašnjavanju, on mu zakuka:

Ne znam kako vama, ali meni je upad „šačice građana“ u američki parlament (i to baš na srpsko Badnje veče) izazivao zluradu potrebu da prste (još masne od šarana i pite kupusare) zašljepim na daljinski. Direktan prenos reprize 5. oktobra na nizu belosvetskih TV kanala (uključujući i ruski, kineski i „luksemburški“) je nešto što kod svakog normalnog, inatu sklonog, Srbina izaziva blagu dozu ponosa: Ej, narode, pa mi smo pretekli Amere za 2 decenije!

Kada je prošle godine, negde u ovo doba, uz praporce Deda Mrazovih irvasa, Voljeni Vođa (skraćeno – „Vo“) prozborio kinesku vradžbinu „Ua...ću e žen...“, mi, zdravorazumski skeptici, smo se kerebečili i pravili (☞) sprdačinu. Niko od nas, zezatorskih korektora svevlašća, nije mogao da pojmi da moć Njegova prevazilazi granice ove jadne zemlje, da se reč Njegova čuje dalje od pinkoidne kanalizacije i da volja Njegova može da prizove globalnu pošast!