Zoran Petković

U stara, dobra(?) vremena, kada se ljubav prema Vođi izražavala horskim pevanjem i uručivanjem valjkastog predmeta na stadionu, kružio je vic o nesrećnom povratniku sa Golog otoka. Kad je najzad, željan svega posle višegodišnje robije, ušao u kafanu i naručio šniclu, kobasicu i vino kelner ga je dočekao rafalom pitanja: Bečku ili parisku? Kranjsku ili sremsku? Tikvešku smederevku ili Karlovački rizling?
Setivši se da se jednom već debelo opekao pri izjašnjavanju, on mu zakuka:

Ne znam kako vama, ali meni je upad „šačice građana“ u američki parlament (i to baš na srpsko Badnje veče) izazivao zluradu potrebu da prste (još masne od šarana i pite kupusare) zašljepim na daljinski. Direktan prenos reprize 5. oktobra na nizu belosvetskih TV kanala (uključujući i ruski, kineski i „luksemburški“) je nešto što kod svakog normalnog, inatu sklonog, Srbina izaziva blagu dozu ponosa: Ej, narode, pa mi smo pretekli Amere za 2 decenije!

Kada je prošle godine, negde u ovo doba, uz praporce Deda Mrazovih irvasa, Voljeni Vođa (skraćeno – „Vo“) prozborio kinesku vradžbinu „Ua...ću e žen...“, mi, zdravorazumski skeptici, smo se kerebečili i pravili (☞) sprdačinu. Niko od nas, zezatorskih korektora svevlašća, nije mogao da pojmi da moć Njegova prevazilazi granice ove jadne zemlje, da se reč Njegova čuje dalje od pinkoidne kanalizacije i da volja Njegova može da prizove globalnu pošast!

Da li znate koja je omiljena zanimacija naroda u Srbiji? Ne, nije seks! Od kako je napredni boljitak prodro duboko u naše krajeve, ta takozvana „sirotinjska zanimacija“ zamenjena je nečim mnogo naprednijim. U pitanju su – svečana otvaranja! Da, i svečana zatvaranja, ali kao što primer Miškovića (i ponekog biznismena iz oblasti praškastih materija) govori, svečana zatvaranja često su površna, kratkotrajna i neefikasna. Zato se oprašivanje naroda u mozak obavlja škljocanjem makaza pred kamerama, svečanim govorancijama i štrickanjem crvenih pantljika.

Đilas… Šolak… Soroš… Uh! Čak i samo kotrljanje rapavih suglasnika u ustima izaziva pojačano lučenje pljuvačke, mučninu i potrebu da se tih poganih reči otarasimo u nekoj pljuvanoici, pisoaru, WC šolji... A može i po mikrofonu, ako ste nekim slučajem Krle, Sarapa ili neki mlađani konzument đakonija iz skupštinskog restorana.

Znate onaj vic, ono kada Haso savetuje Muju kako da poveća svoje skromne dimenzije kako bi zadovoljio Fatu?
- Uzmi, bolan, balon rakije, veži ga kanapom za ćunu, pusti da visi 3 dana i biće ti ko u porno-crnca, ma ko u Tajsona i Lebrona zajedno!
Posle 3 dana, pita ga Haso kako napreduje terapija.
- Pa, – veli Mujo – boju sam postigao, sad samo još i dužinu!

„Credo quia absurdum est“ („verujem jer je besmisleno“) je suština religije. Pravoj veri ne trebaju dokazi, pravoj veri ne trebaju čuda, dovoljna je reč proroka... Mada se pomenuta izreka pogrešno pripisuje Sv. Avgustinu, nju je izrekao Tertulijan, drevni hrišćanski teolog, negde u pauzi između Neronovog hranjenja lavova mučenicima i Konstantinovog svojatanja hrišćanstva kao alatke kojom se presto visoko izdiže iznad zemlje kojom se vlada. Čak i mnogo kasnije kada je religija proglašena za „opijum za mase“, u božanski autoritet vladara nije se diralo.

Demokratija je čudna stvar. Skineš prst sa daljinskog, staviš ga na čelo, odeš na glasačko mesto i zaokružiš brojku na nekakvom papiru. A onda sledeće 4 godine snosiš posledice svoje odluke… A možda i ne?

Šaljiva pitalica „gde su žene najsrećnije?“, dobila je ovih dana još jedan odgovor. Pored onog vickastog „u Nevadi“, ovih dana se još nekoliko američkih država pridružilo produženom koitusu zvanom Američki izbori 2020. U trenutku dok pišem, pored Nevade, Džordanija, Penisilvanija i još neka Karalina trljaju, ližu i obrću glasačke listiće.

Kada smo posle tromesečne inkubacije dočekali da se iz jaja Velikog Vođe ispili ime novog premijera, najveće iznenađenje nije bilo ime mandatara nego datum saopštenja. Zadizanje nogavice i zapišavanje 5. oktobra, osim osvetničkog mentaliteta aktuelne vlasti, pokazalo je jednu mnogo bitniju stvar: