Zoran Petković

Demokratija je čudna stvar. Skineš prst sa daljinskog, staviš ga na čelo, odeš na glasačko mesto i zaokružiš brojku na nekakvom papiru. A onda sledeće 4 godine snosiš posledice svoje odluke… A možda i ne?

Šaljiva pitalica „gde su žene najsrećnije?“, dobila je ovih dana još jedan odgovor. Pored onog vickastog „u Nevadi“, ovih dana se još nekoliko američkih država pridružilo produženom koitusu zvanom Američki izbori 2020. U trenutku dok pišem, pored Nevade, Džordanija, Penisilvanija i još neka Karalina trljaju, ližu i obrću glasačke listiće.

Kada smo posle tromesečne inkubacije dočekali da se iz jaja Velikog Vođe ispili ime novog premijera, najveće iznenađenje nije bilo ime mandatara nego datum saopštenja. Zadizanje nogavice i zapišavanje 5. oktobra, osim osvetničkog mentaliteta aktuelne vlasti, pokazalo je jednu mnogo bitniju stvar:

- Bolan, Mujo, što udaraš recke po zidu iznad kreveta?
- Bila sinoć pijana Fata da se seksamo, pa se nisam, bolan, baš pokaz‘o. Al‘ kada bude večeras videla ove recke, misliće da sam Tarzan!

Sećate li se onih scena iz američkih filmova kada umirući heroj ili zanosna junakinja traži od drugog lika da nešto obeća? Ono uz dramsku pauzu, držanje za ruku, „dubinski“ pogled i zalazak sunca? I kako posle onaj što je nešto obećao prelazi 7 mora, 7 gora, pustinju prepunu škorpija i močvaru nastanjenu zombijima samo da bi održao obećanje? Ili, naprotiv, u drugom delu filma gledamo suze na dečijem licu, slušamo tužnu muziku, kucu koja cvili i čitamo titl: „Ali, tata, ti si mi obećao…!“

Kada se prošle nedelje u balkanskoj Igri prestola gvozdeni presto Mila Đukanovića urušio od tridesetogodišnje korozije, jezičke igrarije u meni počele su da skakuću od radosti! Ih, Milo dobio milokliz! Oni sa viškom godina i manjkom arterijskih naslaga u mozgu setiće se termina, za ostale – sledi titlovanje:

 „Oče naš“, ta osnovna hrišćanska molitva stara je 2000 godina. Za razliku od nekih kasnijih veličanstvenih zdanja u mermeru, zlatu i pergamentu, uklesana je u temelje same vere. Da, u njoj se moli da budemo siti, da nam se oproste dugovi naši (uz foliranje da ih mi, kao, opraštamo) ali ključna stvar je da se Bogu priznaju pravo očinstva nad nama, suverenitet nad nebom i zemljom, uz završnu molbu da nas spase od „iskušenija“ i „lukavogo“.

Veličanstvena pobeda ljudskog roda nad zlim virusom, koja se dogodila prošle nedelje, morala bi kod svakog potomka naših majmunolikih predaka da izazove napad ponosa! Pobedili smo kugu, poslali smo pripadnike svoje vrste da kruže po orbitama i gacaju po Mesecu, naše igračke rovere po površini Marsa... A sada, posle uspešnog dešifrovanja DNK, uspeli smo da (za nepunih 7 meseci!) virusnoj apokalipsi zviznemo šamarčinu uspešne vakcine! Bravo, naši! Ale-ale-ale-alee...!

Klikće soko nad kninskom tvrđavom
sa orlom se surim razgovara:
Aoj, orle, moj po perju brate,
šta se ono pod Pliskovo vidi?
Dal to ljute guje poskakuše
kolo vode, jedna drugu slede?
Il to stado hita ka istoku,
ovce bele hrle svome klanju?
Možda Krka nove pute traži,
mesto moru, Dunavu se nada?

Ova zemlja je natopljena krvlju! Zato nam točak istorije šlajfuje u mestu.