Zoran Škiljević

– ...Nije trebalo to da mi kažeš! Razočarao si me!

– Šta to nije trebalo da ti kažem?

– Znaš ti dobro, nemoj da se praviš blesav.

– Ne znam zaista.

– Znaš, znaš!

– Opet kažem da ne znam.

– A ja kažem da znaš, samo nećeš to da priznaš.    

– Šta da priznam?

(čat)

– Tu si, duže. Šta još radiš osim što dangubiš na fejsu?

– Pijem kafu i lečim fleke od sinoć.

– Hm. Mora da si negde dobro zaglavio?

– Jesam. Što pitaš? Sedeli smo u jednom kafeu u ulici Kralja Petra. Umesto neba ima kišobrane, mnogo mnogo velikih crvenih kišobrana što spremno čekaju provalu oblaka.

– I to mi je neki život. Rmbačim od jutra do mraka, a onih nekoliko sati dok sam vesela, radila bih znaš već šta, ali, kao u inat, Milutinu se baš tada obavezno prispava. Sutradan obično zamenimo uloge. I tako, iz dana u dan…  

Požalila se Marija svojoj prijateljici Kristini, a ona se nasmeši pa reče:

– Ma, važno je da ljubav traje. Sve ostalo su sitnice…  

Čitam na internetu kako u takozvanim zemljama blagostanja,  na severu Evrope, više ljudi umre od dosade nego od infarkta. A od svih doktora specijalista najtraženiji su oni koji se bave psihoterapijom. Liste čekanja za njihove usluge veličine su telefonskog imenika osrednje varošice.

Crveni tepih, kamere, mikrofoni, konfete, nasrtljivi paparaci... 

Konačno stižu i glavne zvezde prve festivalske večeri.

Za triler koji će uskoro biti prikazan, karte su bile rasprodate za manje od pola sata. Prethodni film doneo im je slavu i novac, pohvale i priznanja.

U emiratu se Nova godina tradicionalno proslavljala  gromoglasno, uz pucnjavu i vatromet. Navodno da ne bi došlo do uznemirenja javnosti, nadležni ni ove godine neće saopštiti tačan broj ogluvelih za vreme praznika. Širom emirata organizovane su brojne svečanosti. Vlast je tako iskoristila priliku da u novogodišnjoj noći promoviše otvaranje nove stanice metroa u prestonici, još jedno graditeljsko čudo naših neimara, ponos i diku Vrhovnog i ostalih emira.

...Videćeš prizore potresne... Videćeš nesretne i bolesne... Od tebe očekuju spas... – zvuci popularne melodije tutnjali su mi kroz glavu. Otvorio sam oči, pogledao u budilnik, zažmurio. Nedugo potom, grabio sam trotoarom, ne pitajući se kako sam se tu stvorio.

Šta je? Što me tako gledaš? Zaklanjam ti sunce je l`, a naučila si  da se čvariš letnji dan do podne? E, imam pravo, a i hoće mi se. Buni se, skači i do sutra ako hoćeš, eto... Baš neću da ćutim. I mnogo mi se nešto danas praviš pametna. Juče nisi bila takva. I lepo smo se ispričali. Ko? Ja bulaznim? Ma nemoj. I što se tako gledaš? Misliš da ja ne znam šta ti misliš. E pa, varaš se. Rekla bi da sam poblesavio. Nisam. Samo se malo šalim s tobom... A, žmirkaš, žmirkaš. Pa dobro, kad si baš navalila, žmirkaj. I ćutiš, ćutiš, Violeta, kućo stara.

Neveliki karavan kretao se od Čemerna ka ćaletovom rodnom selu Izgori, kroz hercegovački krš. Ćale, keva, đed, kobila Zeka, na čijim smo se leđima, pritisnutim samarom, baškarili brat i ja. Upekla zvezda, nigde oblaka.

Svake godine dolazili smo kod đeda početkom avgusta, da mu pomognemo oko koševine.

Bar jednom nedeljno prođem pored parka u Šumicama, obično idući pešice sa Konjarnika ka Dušanovcu; inače jedinog u ovom delu grada. Bog ga blagoslovio u ime svih nas što volimo zelenilo. Tako sam i danas popodne prošao tom putanjom i na samoj ivici parka, tamo gde se seku Ustanička i Grčića Milenka, ugledao novi bilbord. Iznikao je takoreći preko noći.