Zoran Škiljević

Onda se ona najednom pojavila. Ali ne u snu, nego u ogoljenoj, mojoj, kao sablja britkoj, stvarnosti.

Taj otužni smrdljivi osinjak u kome se skupo plaćaju čojstvo i junaštvo, a ljudsko dostojanstvo truli negde u zapećku, postao je moj svet i moja sudbina. Istina, privremeno. Premda svako ko se očeše o njegovu kužnu utrobu, ostaje zauvek obeležen, što sam tek kasnije shvatio.

Sutradan su nas odveli kod istražnog sudije, da i on pridoda štogod sa svoje strane. Ukratko, bio je to zapravo razgovor gluvih sa unapred poznatim ishodom. Tip me je tako gledao kroz naočare ala Rip Kirbi kao da će svakog trena da skoči i da me me odalami. Može biti da, sledstveno svom pozivu, taj gospodin ima prefinjeno osećanje za pravdu i pravičnost, palo mi je na pamet usput, dok nam se sve više smešio zloglasni ce ze u Bačvanskoj. Zloglasna prdekana.

Nije to bilo buđenje, bio je to smak sveta. Mog sveta kome je Anđela bila središte, gravitaciona sila oko koje se vrti čitava vasiona. Čim sam otvorio oči, taj moj svet iščezao je kao da nikad nije ni postojao. Umesto moje skromne i, iz današnje perspektive gledano, u najvećoj meri bezbrižne mladalačke svakodnevnice, došao je račun za naplatu. Račun za ono sranje koje sam napravio ne znajući šta činim, a koje će sad skupo da me košta.  

Ema je uzela novac i nestala iza šanka. Potom je pojačala radio, „Dvesta dvojku“. Dobropoznati taktovi Azre i ustreptali glas Džonija Štulića preplavili su prostoriju:

Kako da ne mislim na sive eminencije
nevidljive ubojice
efikasnih ruku
kako da ne čujem njihove usne dok mi šapuću
ti si moj, ti si moj, ti si
moj...

Nastavlja se moja potraga za „Unutrašnjim morem“ Danice Vukićević.

Sedam dana je prošlo od kako je ovaj roman nagrađen NIN-ovom nagradom, i trebalo bi da je već dospeo i do poslednje provincijske knjižare a sumnjam da je stigao i do većine beogradskih. Tako je to kod nas, stanje redovno, sve je kao u najboljem redu a ništa nije kako treba. A pritom, ja sam još i namćor i zakeralo i teško mi je udovoljiti, i eto ti zabave.

I Don't Like Mandeys. Danas se s nostalgijom sećam tog hita Boba Geldofa i njegove družine koji se baš negde u to vreme pojavio, ali koji mi tada ništa nije značio. Nije da nisam slušao „novi talas“ ali The Boomtown rats i njima slični bendovi definitivno nisu bili moja šolja čaja. Ja sam voleo još tvrđi i otkačeniji zvuk, zapravo obožavao sam Led Zeppelin, poređenju s njima sve drugo mi je bilo šećerna vodica. Ako si pravi roker, mislio sam, onda tvoja pesma mora biti pesmetina, a ne nekakav pesmičurak.   

Sutradan na poslu reč nismo progovorili, ali predveče, pošto su očito dobrano ohladili glavudže, zvala su me obojica telefonom, izvinuli se najpre za ono juče te rekoše kako bi bilo dobro da se čim pre nađemo u ćumezu. 

– Stvarno smo bili prekardašali, i zasluženo smo dobili po nosu. Pa ti sad vidi šta ćeš. Oprosti nam ako možeš, a ako ne možeš, ko te jebe – verglali su obojica kao pesmicu.

Neispavan i bled kao avet ušao sam u novi dan. Sve zbog tog otkazivanja tribine za koje nisam tačno znao šta sve može da znači i kakve posledice može da ima po Anđelu i mene. Bio sam na ivici razuma, zapravo. Okolnosti jesu bile vanredne ali ipak nisam mogao tek tako da joj banem na vrata i da joj kažem: evo ja došao, a sad mi ti objasni šta se ovo dešava. Nebrojeno puta mi je već ponovila da sam dobrodošao kod nje samo u dogovoreno vreme. Takva su ta njena glupava pravila igre, jebala je ona!

Jedne večeri pozvao me je Žabac telefonom, sav usplahiren kao da je dobio picajzle.

– Ona tvoja tetka je opasna neka riba! – vikao je kao sumanut.

– Koja, bre, tetka, šta to bulazniš?

– Znaš da se povremeno viđam sa onom Zvezdanom iz Grafičke, onom dugačkom.

– Znam, onom odbojkašicom.