Zoran Škiljević

U kafeu „Karver“, kao i obično u to doba dana, tražio se sto više, ali Jaca i Rahela prve uočiše par koji je upravo bio oslobodio mesto u ćošku, podalje od šanka, pa odahnuše, neće morati da se dovikuju i nadvikuju kao da su na utakmici. Ali grdno su se prevarile, ako su i pomislile da će ostati neprimećene. Dva para drskih muških očiju, s drugog kraja lokala, zevala su neizmenično u jednu, pa u drugu i svlačila ih pogledom.

Kao devojčurak, pa i kasnije kao tinejdžer, Rahela je volela da sanjari u krevetu pre nego što ustane i osmehne se novom danu. A i sad, kao i sve spavalice, najviše  mrzi budilnik, taj mrski predmet žigosan u njenoj svesti kao najgora od svih sprava za mučenje koju je izmislilo čovečanstvo. I uopšte joj ne pada na pamet da menja tu svoju detinjastvu naviku, čak naprotiv, čini se da sve više uživa u tom jutarnjem sanjarenju.

Čini se da im je vožnja oboma prijala. 

Prašnjavi obrisi otužne selendre i drugih sličnih njoj selendri i varošica, načičkanih duž puta, nestajali su iz njihovog vidokruga, a oni samo što nisu zapevali uglas, kao đaci, vraćajući se sa ekskurzije:

Veliki  Majdane, okrećem ti pete,

Sunce je bilo odskočilo visoko, vidik čist, pa su izdaleka mogli da osmotre prilaz ovdašnjoj zoni čuda. Ljudi je bilo znatno više nego juče, automobili parkirani kud koji, galama kao na utakmici.

Na šeficin mig, Maks uključi kameru. Izgledali su kao vraški uigran tim, kao da oduvek rade zajedno.

Ubrzo, Maks hvata u kadar Radoša Jovanovića, koji se uz pomoć nekolicine, kô od brega odvaljenih, borio kao lav da održi kakav-takav red i mir.

Sa zvonika Crkve Svete Trojice, udaljene stotinak metara od kuće gde su odseli naši junaci, otkucalo je tačno deset časova. Upravo tada je Maks, konačno dočekavši na svoj red za jutarnju higijenu, oran i čio, kao da se nije strovalio u postelju tek posle prvih petlova, na trenutak zagledao u svoju ljupku koleginicu i njene oči koje su ga nežno milovale i slale mu poljupce – ili se to njemu samo činilo? – i pozdravio je jednim gromkim:

– Dobro jutro, šefice!

Nakon pređenih stotinak metara, Rahela je skrenula desno, videla naherenu drvenu banderu koju samo kablovi drže da ne padne na put, i prisetila se da odatle kreće onaj niz krivudavih sokaka koji vode do centra sela. Noć je bila tiha, bez daška vetra i neuobičajeno topla za ovo doba godine, inače bi se smrzla ovako lako obučena, samo u teksas jakni i tankim farmericama.

Rahela je polugolišava, samo u majici i gaćicama i sa peškirom u ruci ušla u kupatilo; majica je bila bež boje i na bratele, gotovo providna, a gaćice iste boje, zategnute kao praćka, takođe su isticale njene draži, koje, što je jedino bilo žalostivo u tom prizoru, nije imao ko da vidi i da im ukaže dužno poštovanje. Naravno da joj nije padalo na pamet da se zaključa.

Mrki i teški oblaci, koji su u međuvremenu, dok su naši junaci čalabrstili „KOD TOZU VAMPIRA“, zagospodarili nebom i zamutili ga, slutili su na kišu.

– Neće valjda – rekoše uglas Rahela i Maks, kročivši napolje i pogledavši u nebo.

Maks je prvi predložio:

– Idemo, šefice, pa šta bude? Nismo od šećera, nećemo se istopiti. 

KOD TOZU VAMPIRA – stajalo je na ovećoj, drvenoj ploči, ovalnog oblika, postavljenoj malo ukrivo, ispod krova drumske gostionice, trošne i zapuštene kao ničija raga. Iz odžaka se dimilo, vrata, crvotočna i klimava kao babin zub, blago odškrinuta, a pendžeri, umrljani talogom prašne, bar  pola veka nisu propustili zračak svetlosti.

Metalna tabla veličine metar sa metar, na kojoj je krupnim slovima pisalo VELIKI MAJDAN, ispod čega je neki šaljivdžija sprejom dopisao: „Velkom!“,  obavestila je naše junake da stižu na odredište.