Zoran Škiljević

Zoran Škiljević (Beograd, 1962), romansijer i pripovedač.
Objavio: Happening, kratke priče, 2014. Vrata podzemnih voda, roman, 2015. O ljubavi i još koječemu, kratke priče,  2016. Nojeva barka, roman, 2017. Do obala Goe, roman, 2018.

Nekoliko dana kasnije, opet me je udario grom. Ovaj put iz vedra neba.

Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva kada smo Žabac, Šekspir i ja ostali bukvalno bez ijednog prebijenog cvonjka u džepu. A što je za nas – prokurčeni šupljoglavi trio La Kampanela, što nam je u jednom svom naročito ushićenom trenutku prilepio moj večito narogušeni otac, pa nas otad u stopu prati i ostaće nam za vekove vekova – dakle što je nas, koji na tako nešto nismo naučili, bilo ravno tragediji.

Miroslava Poparu, tog vedrog, dobroćudnog čoveka, voleli su svi u komšiluku i uvažavali. Ljudina, govorili su za njega. No, ima već neko vreme, veoma se promenio. Uvukao se u sebe, smračio i narogušio, ni njegovi najbliži ne pamte kad su ga poslednji put videli nasmejanog. Ne svraća više ni u bistro u centru, da sa svojim starim birtijaškim društvom popije čašicu rakije, već s posla pravac kući.

Te godine, kada sam upisao književnost, trebalo mi je sve što jednom naočitom gradskom momku može biti po volji: ljubav, sreća, malo novca, i, naravno, što više seksa. I sve to u isto vreme ako može. Ja sam verovao da može, ali stvarnost me je demantovala. Sa svim drugim uspeo sam nekako da se izborim, izuzev sa srećom. Kad god mi je bila potrebna, naročito na ispitima, uvek bi zakazala; kad god bih pomislio da će mi prokrčiti put do toplog krila zgodnih koleginica na koje bih bacio oko, okrenula bi mi leđa. Stoga sam zaključio da je sreća najgori drug.

Nema ništa gore nego kad se zainate drugovi oficiri da isteraju ono što su naumili, naročito ako si im iz nekog razloga simpatičan, pa uvrte u glavu da im je dužnost da te učine srećnim. Bilo je to u Nišu, davne 1984, bio sam na odsluženju vojnog roka.

Nije prošlo ni mesec dana od kako je zakoračio u bračne vode, evo Mikice svog smrknutog na pragu roditelјske kuće. Znao je koliko nema smisla da se pred roditelјima pojavlјuje pokunjen, a koliko juče bio je zapeo da se ženi po svaku cenu, ali nije imao kud. Ko će da ga razume ako neće otac i majka; stariji su, iskusniji, mudriji. Trideset godina su u braku, sigurno će znati pametno da ga posavetuju.
Vrata mu je otvorio otac, majka je bila u komšiluku.

Prvog jula moja Medena je poranila, kupila kartu, ušla u voz i zbrisala na more. Bez mene. Šta ću joj ja tamo, rekla je, samo da joj budem teret. Ide tamo da rinta, a ne u provod. Lako je meni, završio sam višu poslovnu, imam i ujaka u opštinskom veću, zaposliće me u komunalnom ili u inspekciji čim se ukaže prvo slobodno mesto, a ona sa završenom gimnazijom nema mnogo mogućnosti da bira. Rođaka joj je našla lep sezonski posao, konobarisaće u nekom hotelu u Sutomoru. Glupo bi bilo da propusti takvu priliku i nešto zaradi.

Kad se navikneš na vožnju autom, vožnja autobusom čini ti se kao povratak u
davno zaboravljenu civilizaciju, mudrovao sam dok je kolega Boban dremao na
sedištu do mene. Išli smo na službeni put u Šabac.
Boban Glišić bio je desetak godina mlađi od mene, proletos uzeo četrdesetu;
sitne građe, proćelav, lenonke na šiljatom nosu; u našoj firmi važio je za oličenje
tolerancije i razboritosti. Kad god bi neko od nas komercijalista imao problem sa
klijentom, on bi se umešao i izgladio stvar, zato je i dobio nadimak Korektiv. Da

V. N.: Slikar, skulptor, arhitekta Huan Miro je jednom
izjavio: „Upravo u skulpturi stvoriću fantazmagorični svet
živih čudovišta“, misleći da će time prikazati istinsku
stvarnost čovečanstva. Da li književnost uspeva da oslika
istinsku stvarnost, kakvom tu stvarnost Vi vidite?
Z.Š: Književnost nije veran odraz ili projekcija stvarnosti,
niti to može biti, njena misija je druge prirode. Primera
radi, Dostojevski je govorio da je stvarnost fantastičnija od
literature. Književnost iz nje crpi svoju snagu i nadahnuće,

Probudio me je snažan udar groma. Negde u blizini. Tutnjalo je; zavijale su sirena na vozilima.

Sevnulo je pa zagrmelo još jednom baš u trenutku kada sam otvorio oči, i onda je krenulo da lije;  kišne kapi, krupne popot klikera, u rafalima su tukle o prozore i sims. 

Zevnuo sam, pogledao u sat, bilo je tek deset do šest, i onda opet sklopio trepavice.

Pages