Zoran Škiljević

Ja imam nade za ovaj grad 
ja imam veliku nadu 
ja imam grad
ja imam jutro svakoga jutra 
ali jutro moje nade tek dolazi.

Često se setim ovih stihova Miodraga Pavlovića, na kojim bi trebalo da smo mu zahvalni, i to ne samo zbog njihove lepote.

Svet bez nade je svet bez boga. Kome je takav svet potreban?

Oduvek sam se pitao šta sveštenici misle o nama, vernicima, koji nemamo službenu obavezu da verujemo u Boga. I to najiskrenije. Smatraju li nas budalama, ili sam ja, ovako naivan, možebiti podlegao bogohulnim čaršijskim pričama? A da se svašta priča, pa priča se.

Ne, nije ovo bio san, ovo se stvarno dogodilo. I svaki put kada pomislim na to, ne bude mi dobro.

– Što si obesio nos? Da nisi dobio korpu od one male pegave plave?

– Koje male pegave plave?

– Znaš ti dobro koje. One što me njena mama merka na svakom roditeljskom.

– Ma jok bre ćale, šta lupaš? Nemam ja ništa s njom. Ona se ušemila sa Markom. I da znaš, to se njenoj mami uopšte ne dopada.

– Pa šta je onda?

– Dobio sam keca na pismenom.

U pedesetici – na čijoj trasi, ako niste znali, pored jutarnjeg, prepodnevnog i popodnovnog, postoje još i predvečernji i večernji špic, pa kako god da okrenete, kretaćete se brzinom konjske zaprege. Svetleće reklame blještale su kao mali požari odnevši još jednu pobedu nad škiljavom uličnom rasvetom, a ja, ne bih li nekako prekratio vreme, čitao sam reklamne poruke na bilbordima, koje je, gle čuda, neko slučajno postavio pored svakog autobuskog stajališta.   

Stvarno nisam normalan: čitav dan se nisam javljao na mobilni! Ako me je neko pozvao, mogao bi mi zameriti. Sigurno sad misli kako ga izbegavam, a to nimalo ne liči na mene. Stvarno ništa nisam kriv – to je maslo mog pametnog telefona. Lepo ću da poludim od njegove pameti. I danas je ostao kod kuće, i sad se kiseli tamo na mom radnom stolu i čeka da mi podnese raport šta se sve dešavalo u mom odsustvu.

– Tata, Milica mi je rekla, ako nastavim ovako, da ću postati pravi fensi? Šta je to „fensi“? – upitao je svog oca petogodišnji Serđo, kostimiran kao centralni bek Mančester Junajteda, utrčavši u stan držeći loptu u rukama.

Otac ga pogleda preko naočara, pa zatečen pitanjem, slegnu ramenima. Po izrazu njegovog lica reklo bi se da bi o tome morao da razmisli barem do sutra. Za razliku od njega, mama, poslujući nešto u kuhinji, imala je spreman odgovor.

Ujutru, petao je opet zakukurikao u isto vreme. Jedva sam se nekako izvukao iz kreveta i teturajući se produžio do kupatila. Tuširanje mi je malo razbistrilo glavu, ali i dalje sam bio slab, ispumpan, umoran od maratonskog seksa.

Muka mi je bila da preturam po stvarima, pa sam obukao isto što sam nosio i juče. Farmerke, teget duks, teksas jaknu, patike.

U sumrak, na klupici sa najlepšim pogledom sa Kalemgdanske (ili bilo koje druge) terase.  

– Samo da znaš, umem ja da budem i nezgodna u nekim situacijama. Recimo, ako zatražim da nešto obaviš, onda to mora biti urađeno istog ternutka. Poludim kad čujem „sad ću”, „strpi se”, „evo, samo što nisam”, i druge izgovore – u jednom dahu reče Ana pošto su se ona i Slaviša prvi put poljubili.

Tačno u 06.30 zakukurikao je petao sa mog mobilnog telefona. Jedva sam otvorio oči i dozvao se u stvarnost. Kad pre, majku mu! Imao sam osećaj da uopšte nisam spavao, samo što sam se okrenuo s jednog boka na drugi, već je bilo vreme za ustajanje.

Bacio sam pogled na Marinu, čvrsto je spavala. Uh, šta bih dao za još jednu ovaku noć!