Zoran Škiljević

Pamet je, kao što znamo, imenica ženskog roda; jedna od mnogih. No, za nevolju, ne može se živeti bez nje, isto kao što se i bez žena ne može. Ali, za razliku od njih, žena, koja, složićete se, ima hiljadu mana, pamet ima samo jednu, i to urođenu: teško joj je odrediti pravu meru! Oni koji je imaju previše, njima smeta. Onima koji je imaju premalo, njima uopšte ne nedostaje.

Kako su prevarant, kurva i lopov danima pratili nekog tipa za koga su svi govorili da je poštenjačina, pa jedne subotnje večeri, čim je ovaj ušao u kafanu i naručio piće, seli za njegov sto sa namerom da mu izvuku iz džepa i poslednju paru, ali pošto je ovaj iz taka otkrio njihove podle namere, pa, na kraju, ovo troje umalo ne ostadoše bukvalno bez gaća, pošto se ispostavilo da je taj poštenjačina veći probisvet od ovo troje zajedno – o tome čitajte u mojoj novoj priči koja ovde počinje, a trebalo bi ovde i da se završi.

Sine, kad dobiješ diplomu, bićeš „svoj čovek“, govorili su mi roditelji. Ali kad sam svedočanstvo o završenoj srednjoj Trgovačkoj školi doneo kući, ispalo je kao da maltene ništa nisam uradio. Pošto nisam razmišljao o fakultetu, krenuo sam odmah da završim pripravnički staž. Tek kad ga položim, mogu da se nadam stalnom zaposlenju. 

– ...Nije trebalo to da mi kažeš! Razočarao si me!

– Šta to nije trebalo da ti kažem?

– Znaš ti dobro, nemoj da se praviš blesav.

– Ne znam zaista.

– Znaš, znaš!

– Opet kažem da ne znam.

– A ja kažem da znaš, samo nećeš to da priznaš.    

– Šta da priznam?

(čat)

– Tu si, duže. Šta još radiš osim što dangubiš na fejsu?

– Pijem kafu i lečim fleke od sinoć.

– Hm. Mora da si negde dobro zaglavio?

– Jesam. Što pitaš? Sedeli smo u jednom kafeu u ulici Kralja Petra. Umesto neba ima kišobrane, mnogo mnogo velikih crvenih kišobrana što spremno čekaju provalu oblaka.

– I to mi je neki život. Rmbačim od jutra do mraka, a onih nekoliko sati dok sam vesela, radila bih znaš već šta, ali, kao u inat, Milutinu se baš tada obavezno prispava. Sutradan obično zamenimo uloge. I tako, iz dana u dan…  

Požalila se Marija svojoj prijateljici Kristini, a ona se nasmeši pa reče:

– Ma, važno je da ljubav traje. Sve ostalo su sitnice…  

Čitam na internetu kako u takozvanim zemljama blagostanja,  na severu Evrope, više ljudi umre od dosade nego od infarkta. A od svih doktora specijalista najtraženiji su oni koji se bave psihoterapijom. Liste čekanja za njihove usluge veličine su telefonskog imenika osrednje varošice.

Crveni tepih, kamere, mikrofoni, konfete, nasrtljivi paparaci... 

Konačno stižu i glavne zvezde prve festivalske večeri.

Za triler koji će uskoro biti prikazan, karte su bile rasprodate za manje od pola sata. Prethodni film doneo im je slavu i novac, pohvale i priznanja.

U emiratu se Nova godina tradicionalno proslavljala  gromoglasno, uz pucnjavu i vatromet. Navodno da ne bi došlo do uznemirenja javnosti, nadležni ni ove godine neće saopštiti tačan broj ogluvelih za vreme praznika. Širom emirata organizovane su brojne svečanosti. Vlast je tako iskoristila priliku da u novogodišnjoj noći promoviše otvaranje nove stanice metroa u prestonici, još jedno graditeljsko čudo naših neimara, ponos i diku Vrhovnog i ostalih emira.

...Videćeš prizore potresne... Videćeš nesretne i bolesne... Od tebe očekuju spas... – zvuci popularne melodije tutnjali su mi kroz glavu. Otvorio sam oči, pogledao u budilnik, zažmurio. Nedugo potom, grabio sam trotoarom, ne pitajući se kako sam se tu stvorio.