Zoran Škiljević

Šta je? Što me tako gledaš? Zaklanjam ti sunce je l`, a naučila si  da se čvariš letnji dan do podne? E, imam pravo, a i hoće mi se. Buni se, skači i do sutra ako hoćeš, eto... Baš neću da ćutim. I mnogo mi se nešto danas praviš pametna. Juče nisi bila takva. I lepo smo se ispričali. Ko? Ja bulaznim? Ma nemoj. I što se tako gledaš? Misliš da ja ne znam šta ti misliš. E pa, varaš se. Rekla bi da sam poblesavio. Nisam. Samo se malo šalim s tobom... A, žmirkaš, žmirkaš. Pa dobro, kad si baš navalila, žmirkaj. I ćutiš, ćutiš, Violeta, kućo stara.

Neveliki karavan kretao se od Čemerna ka ćaletovom rodnom selu Izgori, kroz hercegovački krš. Ćale, keva, đed, kobila Zeka, na čijim smo se leđima, pritisnutim samarom, baškarili brat i ja. Upekla zvezda, nigde oblaka.

Svake godine dolazili smo kod đeda početkom avgusta, da mu pomognemo oko koševine.

Bar jednom nedeljno prođem pored parka u Šumicama, obično idući pešice sa Konjarnika ka Dušanovcu; inače jedinog u ovom delu grada. Bog ga blagoslovio u ime svih nas što volimo zelenilo. Tako sam i danas popodne prošao tom putanjom i na samoj ivici parka, tamo gde se seku Ustanička i Grčića Milenka, ugledao novi bilbord. Iznikao je takoreći preko noći.

U jednom seocu poznatom po čojstvu i junaštvu svojih žitelja, desila se neobična situacija i glas o tome pročuo se nadaleko. 

Selo beše visoko u planini, gde se zima proteže od Aranđelovdana pa sve do Vaskrsenja Hristovog, proleće stiže oko Vidovdana, a leta, ako ćemo pošteno, zapravo i nema.

U toj nedođiji radovalo se samo kuronjama, za ženskim detetom, ako bi došlo na svet, ponosni otac glavu ne bi okrenuo.

Ja imam nade za ovaj grad 
ja imam veliku nadu 
ja imam grad
ja imam jutro svakoga jutra 
ali jutro moje nade tek dolazi.

Često se setim ovih stihova Miodraga Pavlovića, na kojim bi trebalo da smo mu zahvalni, i to ne samo zbog njihove lepote.

Svet bez nade je svet bez boga. Kome je takav svet potreban?

Oduvek sam se pitao šta sveštenici misle o nama, vernicima, koji nemamo službenu obavezu da verujemo u Boga. I to najiskrenije. Smatraju li nas budalama, ili sam ja, ovako naivan, možebiti podlegao bogohulnim čaršijskim pričama? A da se svašta priča, pa priča se.

Ne, nije ovo bio san, ovo se stvarno dogodilo. I svaki put kada pomislim na to, ne bude mi dobro.

– Što si obesio nos? Da nisi dobio korpu od one male pegave plave?

– Koje male pegave plave?

– Znaš ti dobro koje. One što me njena mama merka na svakom roditeljskom.

– Ma jok bre ćale, šta lupaš? Nemam ja ništa s njom. Ona se ušemila sa Markom. I da znaš, to se njenoj mami uopšte ne dopada.

– Pa šta je onda?

– Dobio sam keca na pismenom.

U pedesetici – na čijoj trasi, ako niste znali, pored jutarnjeg, prepodnevnog i popodnovnog, postoje još i predvečernji i večernji špic, pa kako god da okrenete, kretaćete se brzinom konjske zaprege. Svetleće reklame blještale su kao mali požari odnevši još jednu pobedu nad škiljavom uličnom rasvetom, a ja, ne bih li nekako prekratio vreme, čitao sam reklamne poruke na bilbordima, koje je, gle čuda, neko slučajno postavio pored svakog autobuskog stajališta.   

Stvarno nisam normalan: čitav dan se nisam javljao na mobilni! Ako me je neko pozvao, mogao bi mi zameriti. Sigurno sad misli kako ga izbegavam, a to nimalo ne liči na mene. Stvarno ništa nisam kriv – to je maslo mog pametnog telefona. Lepo ću da poludim od njegove pameti. I danas je ostao kod kuće, i sad se kiseli tamo na mom radnom stolu i čeka da mi podnese raport šta se sve dešavalo u mom odsustvu.