Zoran Škiljević

Zoran Škiljević (Beograd, 1962), romansijer i pripovedač.
Objavio: Happening, kratke priče, 2014. Vrata podzemnih voda, roman, 2015. O ljubavi i još koječemu, kratke priče,  2016. Nojeva barka, roman, 2017. Do obala Goe, roman, 2018.

Bilo je tačno devet nula nula kada su Rahela Kovač, zvana Kamikaza, i Goran Maksić, zvani Maks, sreli ispred lifta i uz kurtoazan smešak odmerili jedno drugo. Trenutak kasnije, njegovo učtivo: – Dame imaju prednost pokleklo je pred njenim britkim kao sablja: – Gde ti ovde vidiš damu, majke ti? Ja sam jedna obična neobična beogradska devojka, ništa manje i ništa više od toga!te je ovaj morao da popusti i da uđe prvi.

Prišla je najbližem prozoru i širom ga otvorila. Pogledala u obližnje krovove okupane suncem pa u kafić u prizemlju zgrade preko puta, njen omiljeni. Žagor ulice, nesnosna buka saobraćaja i odlučnost na njenom licu.

– Pobogu, Rahela, da li si nomalna?

– Aloo, jesu ti vrane popile mozak?

Pošao sam na put iz tačke A, gde sam bio, u tačku B, zamišljenu kao krunu moje avanture. Toga se dobro sećam, svega ostalog kao kroz maglu. A kada je to bilo zapravo i ne pamtim. Da li pre nekoliko meseci ili pre više godina, čak i pre celih pedeset dve, koliko sam nedavno napunio. Ne sećam se ni gde je tačno bila ta tačka A, odakle sam krenuo na put, ali slutum da je negde jako daleko, iz moje današnje perspektive gledano, ali u mentalnom, ne u fizičkom i prostornom smislu.

Ona stoji na uglu ulice koja deli Studentski grad od ostatka sveta, čudno zamišlјena, mlada i anđeoski lepa.

On, kao kobac koji je ugledao plen, skoro joj pritrčava i započinje razgovor.

– Čekaš nekoga?

– Ne, ne čekam. Stojim onako.

Može li čovek da postane stranac samome sebi, kao da je postalo izlišno zapitati se; moglo bi se reći da je to zapravo – pravilo. Tužna slika nas samih zarobljenih u lavirintima i bespućima stvarnosti. Kako nam je u sve dinamičnijem okruženju, u kakvom nam se danas odvija život, sve teže da prepoznamo sebe u nekim našim postupcima (kakvi su se zbili), da prepoznamo sebe iz nekih perioda našeg života (koje bismo radije da zaboravimo), i u nekim  iskušenjima (kojih bolje da nije ni bilo). Postali smo žrtve selektivne amnezije.

– E, moj gospodine književniče, žališ se kako nisi dovoljno uvažen od književne kritike i hvaljen od čitalačke publike, a koliko do juče ni samom sebi nisi hteo da priznaš kakav imaš problem. Da si poslednju knjigu objavio pre više od decenije, i od tada ni slovca.

To sam rekao sebi u brk dok sam se, posle još jedne uludo probdevene noći za pisaćom mašinom, sav bled i oronuo ogledao u ogledalu, što i inače činim svakog jutra na prazan želudac, po preporuci mog tarapeuta.

Najbolje priče još nisu napisane, najbolji romani još nisu objavljeni, rečeno je na jednoj književoj večeri kojoj sam nedavno prisustvovao. Tom prilikom i Markesa je neko pomenuo, i ja se stresoh istog trena, naime onomad sa pročitao obiman tekst o Gabijevim mukama i peripetijama oko objavljivanja one njegove genijalne sage o Buendijama i mitskom Makondu. Te mi onda pade na um kako nema izdavača koji ne sanja da na njegovu adresu stigne delo vredno Nobelove nagrade; to im je u neku ruku u opisu posla.

Neko veruje u sudbinu, neko u svoju životnu misiju, a neko u Božiji plan. Pisci, obično, veruju u svoj talenat. Za grofa Tolstoja, recimo, kažu da je, osim što je bio veliki pisac, bio i veliki vernik, ali, ako je verovati kazivanju njegovih prijatelja i biografa, ipak je napustio ovaj svet ne izmirivši svoje račune sa Bogom. Gorostasu iz Jasne Poljane ne samo da nije nedostajalo udobnosti i komocije, već mu je još što-šta u životu s lakoćom polazilo za rukom, premda se ne treba zavaravati da je bio lišen briga i problema svojstvenih svakom živom stvoru.

Drage komšije i sugrađani, ovo mi sigurno nećete verovati ali sve je istina, sušta istina, tako mi svega. No najpre da vam se predstavim. Ja sam Yugo Tempo tamno zelene boje i imam nepunih šesnaest godina. I nisam u voznom stanju, fali mi nov akumulator, a ima i još nekoliko sitnica koje treba  popraviti, i – da, istekla mi je registracija. Šta mogu kad moji vlasnici jedva natežu kraj s krajem, znate već kakva su vremena. Ne pamtim kad su poslednji put otišli u pozorište, a žive u Beogradu, ili kad su se počastili nekom novom knjigom.

Ako bi me neko, recimo neki radaznali klinja iz komšiluka, zaustavio u prakiću dok šetam psa i upitao me da li znam šta je to memorija, odgovorio bih mu: Pametno pitanje, mališa, takav će biti i moj odgovor. Memorija ti je jedno nimalo simpatično, nepredvidivo i do zla boga ćudljivo stvorenje (stanuje u nama, šegači se na naš račun i radi sve po svom). Iskusio sam mnoge njene nestašluke, kao što ćeš i ti, uostalom, to mogu da ti garantujem.

Pages