Zoran Škiljević

Bio sam strašno ljut na njih dvojicu. Razmišljao sam da s njima nikada više ne progovorim. Šta će mi takva gamad? Sebična indolentna gamad koja ne zaslužuje da se neko, pa bio to i njihov najbolji drug, grize zbog njih. Zato ih nisam pozvao da u četvrtak popodne odemo na onu smor seansu u Dom molitve. Ako hoće da idu neka idu, a ako neće, zabole me. Bio sam stoprocentno siguran da mi Anđela neće zameriti što sam za najbolje drugare izabrao dva  kompletna idiota. U stvari, ljutiće se možda malo pa će da je prođe.

Sutradan, trebalo je sprovesti plan do kraja. Najpre smo Anđela i ja imali još jednu našu seansu  za pamćenje. Najluđu i najvatreniju do sad.

Evo nas opet na onom dosadnom mestu, zevamao ko u plafon ko u vrata ko prozore i trudimo se da ne zapamtimo ništa od onog što se priča, a kao i obično, priča se o hrišćanskom poimanjem ljubavi prema bližnjima i božjim putevima nedokučivim. Nešto ranije, bez trunke griže sasvesti slagao sam Žapca i Šekspira kako tetka traži još Biblija, bilo bi onda stvarno glupo da se ne potrudimo još malo, ionako ih ona valja za naš račun, neće nam smetati da imamo koji dinar više za naše letovanje. Za divno čudo, nisu imali ništa protiv.

Udri brigu na veselje!

Proveli smo naredne dane kao i svi naši vršanjaci, ne radeći ništa i ne misleći gotovo ni o čemu. Upravo je bila otvorena sezona kupanja na Lidu pa nismo imali nikakvih dilema kako da ubijemo vreme. A valjalo se i pripremiti za more: nećemo valjda da se pojavimo tamo preplanuli kao neki bauštelci, samo po licu, vratu i do preko lakta, pa da nas pičići zaobilaze u najširem luku.

Ušao sam u njenu zgradu tačno u 17. časova. Sav ushićen, a ipak svestan svoje ropske potčinjenosti. I, dakako, kao puška spreman za novu ludu avanturu sa mojom slatkom gospodaricom.

Iste večeri, sav zajapuren, Šekspir je dotrčao do onih naših klupica kod Radeckog, gde smo ga Žabac i ja čekali i trljali ruke nadajući se dobrim vestima. Imali smo kod sebe taman još za jednu turu piva, ispostaviće se sasvim dovoljno da nazdravimo nekoliko puta dok nam je Šekspir podnosio raport. 

Noć sam proveo u slatkom, toplom i nežnom Anđelinom zagrljaju, isto kao i nekoliko prethodnih. Bili smo ona i ja u gro planu, a svet pretvoren u kulise, kao savršena scenografija za našu erotsku idilu.

Utom dođe i kraj školske godine.

Bila je sreda kada smo se raspustili, i za nas školarce, razumljivo, najsrećniji dan u godini. U našim mudrim i premudrim glavama već uveliko su se kovali planovi za još jedno dugo, toplo i ludo leto. I, dakako, bio je to razlog više da trio La Kampanela bude na okupu.

Dakle, između Anđele i mene stvar je postala ozbiljna. Vraški ozbiljna!  I to tako brzo? Takoreći preko noći? Premda ona to ne bi priznala taman vagon biblija da joj poklonite. Zašto bi priznala, na kraju krajeva, sve što se dešava između nas, dešava se u tajnosti. Šta se koga tiče šta nas dvoje radimo petkom popodne u njenoj sobi. Možda čitamo psalme?

Ustao sam tačno u četiri i petnaest, dobro se sećam. Istuširao se, naprskao kolonjskom Pino Silvestre, i uskočio se  u bele starke, farmerice Kasuđi, i Serđo Takini majicu boje trule višnje, kako i priliči zemunskom mangupčiću kad ide na sudar sa ženskom kakva se samo poželeti može. Strpao sam Bibliju u papirnu kesu, neprovidnu naravno, zašto svaka budala koja me sretne treba da zna šta ja čitam, i u samiški kupio veliku Tobleronu i ljubazno zamolio prodavačicu da je upakuje u šarenu hartiju.