Zoran Škiljević

Zoran Škiljević (Beograd, 1962), romansijer i pripovedač.
Objavio: Happening, kratke priče, 2014. Vrata podzemnih voda, roman, 2015. O ljubavi i još koječemu, kratke priče,  2016. Nojeva barka, roman, 2017. Do obala Goe, roman, 2018.

Nakon dve sedmice lenjstvovanja, Robeto se jednog maglovitog pre podneva uputio u Gradsku bolnicu, kod ortopeda, kao da očekuje kako će se dogoditi nekakvo čudo kada mu budu skinuli zavoje.

Na svu sreću, nos mu je bio sasvim u redu. Ortoped, brkati čika, potapšao ga je po ramenu i rekao:

– Adio, momče. I pazi šta radiš!

I pokazao mu očima gde su vrata.

– Ha-ha, Crkva vrti gde burgija neće. – jednog jutra kratko je prokomentarisao Roberto pročitavši novosti na internetu.

Tih dana, Roberto bi ujutru najpre prošvrljao po internetu tražeći vesti o Nojevim barkama, potom bi prionuo na posao ako bi imao inspiraciju. A, ako ne bi, predao bi se maštarenju. Zavalio bi se u fotelju, zatvorio oči i odlutao. Gde drugo do na promociju svog prvog právog romana.

Narednih dana Roberto se držao svog uhodanog rasporeda, pre podne bi radio na romanu, a popodne obilazio knjižare. Sve do jednog petka kada ga je poterao maler.

Tog popodneva uputio se ka centru grada, ali nije mu se išlo pešice, gurao se da uđe u tramvaj, na stanici kod Cvetkove pijace, i laktajući se tamo sa babama i dečurlijom, izgubio je ravnotežu, zaljuljao se, sapleo, pao, na očigled svih tresnuo o pločnik i rascopao nos.

Konačno je došlo i mojih pet minuta – razmišljao je Plinije, posmatrajući društvance koje se tog jutra sjatilo u njegovom kabinetu. Za ovalnim stolom boje trule višnje, gledajući s leva nadesno, sedeli su dvojica državnih sekretara, načelnik poreske uprave, direktor policije, pomoćnik direktora carine, javni tužilac, stečajni upravnik, sudski izvršitelj, javni beležnik i dvojica narodnih poslanika.

Tog jutra Marija uz kaficu, nevoljno priznade Robertu kako je juče bio u pravu, coknu ga u nosić i odjuri u redakciju.

Ostade Roberto sâm sa svojim mislima.

Bolje da poradim još malo na mom prvencu, dok imam inspiraciju. A ona glavuckova ludača neka izvine, kad je čekala do sad, neka sačeka još malo!

Marija i Roberto su sa posebnim uzbuđenjem pratili dešavanja u gradu, gledajući čas jednu, čas drugu TV stanicu, da im nešto važno ne promakne.

– Ovako nešto ima samo kod nas – reče Marija, vidno uzbuđena što se njena emisija neočekivano našla u žiži današnjih zbivanja.

– Ljubavi, džaba si se polomila da dokažeš lopovluk bratije na vlasti – nadovezao se Roberto. – Ti mangupi će opet da se izmigolje pravdi, videćeš.

Stadion je bio pun, atmosfera uzavrela; rival koji danas ostvari pobedu, postaće jesenji šampion. U prvi program emiratske televizije upravo se uključio reporter sa lica mesta:

– Dragi gledaoci, kao što vidite naš najveći stadion ispunjen je do poslednjeg mesta. Dok navijači čekaju da fudbaleri istrče na teren, pevaju se navijačke himne, čuju se trube i bubnjevi, odjekuju petarde...

Međutim, ono što se od ranog jutra dešavalo u prostorijama fudbalskog saveza – bila je najstrožije čuvana tajna.

Evropa je precizan, dobro uhodan, brutalno pragmatičan mehanizam. Ne priznaje cinculiranje, izvoljevanje, oklevanje i odugovlačenje u državnim poslovima, i ako hoćete da postanete deo te elite nacija, onda nema zezanja, nego, gospodo draga, zasučite rukave i pokažite rezultate.

A sutra ujutro, pošto je Mariju ispratio na posao, Roberto je seo za računar, i pre nego što će se posvetiti pisanju, pogledao najnovije vesti na internetu.

Imao je šta da pročita.

Pages