Zoran Škiljević

Duž prestoničkih ulica i trgova protezala se litija. Uprkos hladnom i vetrovitom jutru, praznik je izmamio na ulice ne samo vernike i druge poštovaoce tradicije i običaja, već i svakojake radoznalce i slučajnike. Jedan za drugim utapali su se u vijugavu povorku koju su predvodili arhijereji i gradski oci.

... Ma da, ja sam dežurni ludak, a vi ste svi pametni, ne zna se ko je pametniji! To jest, ne zna se ko je veći šupak! Ako ćemo pošteno. A što se mene tiče, briga me, pričajte šta god hoćete – sve i da jesam malo lud, to je samo moja stvar i moj problem. Takvog me je bog stvorio, pa izvolite, primedbe i zapažanja u koverat pa pošaljite na njegovu adresu. A ja ću i dalje da radim šta ja hoću i šlus. Neće meni niko propisivati pravila i na meni trenirati strogoću. Neka zažmuri, ili neka uzme pilule za lilule.Taman tako!

Vraćajući se iz Gradske biblioteke zastao sam pred nedavno otvorenom knjižarom, smeštenom na najprometnijem mestu u gradu, u prizemlju zgrade Albanije, tamo gde je nekada davno  bila Jugoslovenska knjiga. Bila je subota, negde nakon podneva, škrto jesenje sunce pomaljalo se između oblaka.

Otvorio sam vrata i ušao. Mlade prodavačice u mini suknjama i mrežastim unihopkama, dočekale su me sa osmehom.

Plakati i bilbordi, mitinzi i konvencije i ostale izborne stalije i kontrastalije. Trgovi i ulice zakrčeni političkim aktivistima, igra se i peva, laže i maže. Nosioci izbornih lista zauzeli busije po medijima i utrkuju se ko će koga više da nahrani govnima. Vrhovni obećava zlatno doba, leteće automobile, traktore na daljinsko upravljanje i digitalizaciju seoskih domaćinstava.

Vrhovni je već sedam dana boravio u Briselu na poziv zvaničnika Evropskog parlamenta, pod čijim korovem se u raznim komisijama i radnim telima po stoti put već raspravljalo o našem sudbinskom evropriključeniju. Opšti zaključak je bio da što više napredujemo sve se više udaljavamo od uređene i uglađene Evrope, a sve se više bližimo tajanstvima i atavizmima Azije – a kako nam to polazi za rukom nikome nije bilo jasno.

Osvrt na roman Mirka Škiljevića “Bes, ljubav i uteha”, Liberland, 2020

TV-ekipa koju je Roberto onomad zatekao u „Delfima“, koliko znamo, nije više navraćala tamo, a zašto nije, nije teško pretpostaviti. Polovine ministara nije bilo na poslu, otvorili su bolovanje. Zašto? Ni to nije teško pretpostaviti.

I narednih nekoliko dana provešće Roberto na isti način, obilazeći knjižare.

Beše ponedeljak, tiho predvečerje, primećen je u onoj mamutskoj knjižari nalik na lavirint, na početku Knez Mihailove. Preturao je po policama i zvarao okolo ne bi li video šta se najviše kupuje, po običaju već, izgubivši pojam o vremenu.

Taman je uzeo u ruke Zimski dnevnik Pola Ostera, kada mu je zazvonio mobilni. Marija.

Nekoliko dana kasnije, Roberto će se setiti tog upozorenja „Čuvajte se tih Nojevih barki!“. Štaviše, činilo mu se kao da je onaj čovečuljak znao nešto što drugi nisu.

Prođoše i Novogodišnji i Božićni praznici, i Srpska Nova godina, prođe i slava Sveti Jovan, a grad se još uvek vukao lenjo kao steona krava koja jedva daje znake života – napisaće to jednog jutra Roberto započevši novo poglavlje svog romana.