Zoran Škiljević

Sedam dana nije ništa, senka paučine, ni sedam godina ovakvog leškarenja i zujanja po internetu ne bi mu bilo doboljno da zaboravi na  nepravdu koju je doživeo od kolega.  Batine sam im oprostio, nepravdu ne!

Samo što je to pomislio, Marija je utrčala u stan. Pogledao je na sat, i uhvatio se za glavu. Nije mogao čudom da se načudi da je već prošlo pet, a on čitav dan nije napisao ni retka. Marija je još sa vrata počela da sikće, što joj inače nije bio običaj.

Sutradan će Roberta biti pune novine, a neće ga štedeti ni elektronski mediji. I svi će vrteti istu priču, kako je neki pisac anonimus, zamerivši se svojim kolegama, dobio batine na dva različita skupa, sazvana istim povodom! Sve je tačno i precizno bilo zabeleženo, slike ne lažu. Da li je taj pisac anonimus bio i na jednom i na drugom skupu, jeste, da li je iz istog razloga zaslužio batine, jeste, da li je dobio batine od kolega, jeste. I što je ta priča delovala ubedljivije, to je čitaocima više bilo sumnjivo.

Onih hiljadu sefova još je skupljalo prašinu u magacinima Darijevog „Čelik Co“, a poradi njih se podigla velika buka tamo gde se to najmanje moglo očekivati: u udruženjima pisaca. Umesto da blistaju od sreće, neki od njih imaće čast da njihova dela budu čuvana u tim skalamerijama od neprobojnog čelika kao da su svete knjige, oni su imali mali milion primedbi. Znate već kakva su pisci zanovetala. A najviše su zvocali na kriterijume za odabir knjiga, propisane onom famoznom uredbom.

Dve sedmice kasnije, jednog popodneva, zakazan je hitan neformalan sastanak državnog vrha. Na brzu brzinu trebalo je pozvati ministre, njihove savetnike i državne sekretare, i čik da neko od njih ne dođe na poziv gospodina Vrhovnog.

Vest o novoj Vladinoj uredbi, u prvi mah, prošla je prilično nezapaženo. Mediji su je propratili sa svega nekoliko komentara, kao i obično kad su potezi vlasti u pitanju, malicioznih i zluradih.

Marija Popović, crnooka, dugonoga mršavica, uskog lica i bistrog pogleda, novinarsku karijeru započela je u omladinskom radiju „Zvrk“ i pre nego što je upisala  žurnalistiku. Diplomirala je u roku i potom promenila više redakcija. Sad je glavna zvezda medijskog giganta RTV O11; uređuje i vodi emisiju „Taster“, koja govori o lopovluku i korupciji u vrhovima vlasti. Ako zanemarimo rijaliti programe, njena emisija već nekoliko godina ima najveći šer u emiratu.

Krstivoje Ćaćić, zvani Darije i Života Čvorugić, poznatiji kao Plinije, obojica golišavi, utegnuti u šarene bade mantile i sa kapuljačama na glavi, baškare se u velnes baru velnes centra „Gargantua i Pantagruel“, bezbrižno pijuckajući makijato i mohito odmeravajući mlađane starlete poređane na ležaljkama.

Ne znamo šta bi Miloš Crnjanski rekao da može da vidi što se danas događa, ali možemo da verujemo da ne bi bilo ništa manje facinantno od odlomka koji nam kazuje kako je on video fašizam 1940. dok je službovao u Rimu kao diplomata.

„Njegova glava visi sa svih zgrada, sa svih zidova, sa svih ćoškova, visi iznad svih vrata, trči na svim saobraćajnim sredstvima, učestvuje i u ručku, po restoranima, i pri kafi u barovima.

Zadržao sam se na poslu nešto duže, pa sam kasnio po Milicu u vrtić. Dan je bio vreo, bez daška vetra.  

Sav uznojen stigao sam do „Kolibrija“.

Milicu sam zatekao kako nešto važno objašnjava svojim vaspitačicama. Ugledavši me, potrčala je ka meni. Sagnuo sam se i poljubio je, a ona me je pomilovala po obrazima i šapnula: ­

– Moj tata.  

Bio je dan kao i svaki drugi, ubitačno dosadan. Dosađivao sam se na poslu, ubijao sate. Negde oko podne, Mita Namćor, tehnički direktor, banuo mi je u kancelariju. Nisam preterano razdražljiv, pogotovo ne u to doba, ali njegovo prisustvo uvek bi predstavljalo iskušenje za moje nerve.

– Ovo je hitno! – profrfljao je sručivši mi gomilu disketa i fascikli na sto – I postaraj se da ovaj put ne prečuješ ono što ti je rečeno. Razumeo?