Zoran Škiljević

Zoran Škiljević (Beograd, 1962), romansijer i pripovedač.
Objavio: Happening, kratke priče, 2014. Vrata podzemnih voda, roman, 2015. O ljubavi i još koječemu, kratke priče,  2016. Nojeva barka, roman, 2017. Do obala Goe, roman, 2018.

Probudio me je snažan udar groma. Negde u blizini. Tutnjalo je; zavijale su sirena na vozilima.

Sevnulo je pa zagrmelo još jednom baš u trenutku kada sam otvorio oči, i onda je krenulo da lije;  kišne kapi, krupne popot klikera, u rafalima su tukle o prozore i sims. 

Zevnuo sam, pogledao u sat, bilo je tek deset do šest, i onda opet sklopio trepavice.

Pročitam danas na internetu: raspisan je književni konkurs na temu: Poštenje, i pomislim svaka čast organizatorima konkursa, književnom klubu „Orfej“ i izdavačkoj kući „Hibiskus“, baš su se lepo dosetili kako da me obraduju.  Nagrada za prvo mesto je sasvim pristojna, petsto eura, taman koliko mi nedostaje da zakrpim aktuelnu rupetinu u kućnom budžetu – inspiracija me sigurno neće izdati. Ali kako svaka dobru vest ima svoju vernu senku, lošu vest, pisalo je da će rezultati konkursa biti objavljeni tek za dva meseca, što mi pak nikako ne odgovara.

Pitam se, pitam se, ko bi to mogao biti: ide ulicom, a samo što ne zaplače, jer ga niko ne primećuje?

Onaj što ide ulicom, a samo što ne zaplače, jer ga niko primećuje, može biti jedino pisac, jedan od onih koji još nisu objavili ni jednu knjigu.

Tačno! Jedno pozitivno brojanje za autora ove priče.

Pitam se, pitam se, a ko bi ovo mogao biti: ide ulicom i zvera okolo kao sumanut neće li ga neko konačno prepoznati?

Rahela je prva otvorila oči, tek neki minut pre nego što će se oglasiti budilnik, i još uvek bunovna, pružila ruku i ipak nekako napipala prokletu spravu i isključila zvono.

Šta traži ovaj ovde? – zapitala se potom, smeškajući se.

Onda je napućila usne i šapatom upitala tog tu, što leži pored nje i hrče sve u šesnaest, tako da sve i da je hteo nije mogao da je čuje:

Senke oštrih ivica spuštale su se gradom, odigrale svoj ples i potom iščezle, tiho kao što su i došle s prvim sumrakom.

Tog popodneva Maks nije znao šta će sa sobom. Nikako da se skrasi na jednom mestu. Noge si ga same vodile, a njegovoj glavi, pardon, rezonantnoj kutiji, zujalo je kao u košnici. Mučila ga je nerešiva enigma – njegova (jebozovna) šefica!

U kafeu „Karver“, kao i obično u to doba dana, tražio se sto više, ali Jaca i Rahela prve uočiše par koji je upravo bio oslobodio mesto u ćošku, podalje od šanka, pa odahnuše, neće morati da se dovikuju i nadvikuju kao da su na utakmici. Ali grdno su se prevarile, ako su i pomislile da će ostati neprimećene. Dva para drskih muških očiju, s drugog kraja lokala, zevala su neizmenično u jednu, pa u drugu i svlačila ih pogledom.

Kao devojčurak, pa i kasnije kao tinejdžer, Rahela je volela da sanjari u krevetu pre nego što ustane i osmehne se novom danu. A i sad, kao i sve spavalice, najviše  mrzi budilnik, taj mrski predmet žigosan u njenoj svesti kao najgora od svih sprava za mučenje koju je izmislilo čovečanstvo. I uopšte joj ne pada na pamet da menja tu svoju detinjastvu naviku, čak naprotiv, čini se da sve više uživa u tom jutarnjem sanjarenju.

Čini se da im je vožnja oboma prijala. 

Prašnjavi obrisi otužne selendre i drugih sličnih njoj selendri i varošica, načičkanih duž puta, nestajali su iz njihovog vidokruga, a oni samo što nisu zapevali uglas, kao đaci, vraćajući se sa ekskurzije:

 

Veliki  Majdane, okrećem ti pete,

Sunce je bilo odskočilo visoko, vidik čist, pa su izdaleka mogli da osmotre prilaz ovdašnjoj zoni čuda. Ljudi je bilo znatno više nego juče, automobili parkirani kud koji, galama kao na utakmici.

Na šeficin mig, Maks uključi kameru. Izgledali su kao vraški uigran tim, kao da oduvek rade zajedno.

Ubrzo, Maks hvata u kadar Radoša Jovanovića, koji se uz pomoć nekolicine, kô od brega odvaljenih, borio kao lav da održi kakav-takav red i mir.

Pages