Zoran Škiljević

Zoran Škiljević (Beograd, 1962), romansijer i pripovedač.
Objavio: Happening, kratke priče, 2014. Vrata podzemnih voda, roman, 2015. O ljubavi i još koječemu, kratke priče,  2016. Nojeva barka, roman, 2017. Do obala Goe, roman, 2018.

Roberta nije iznenadio telefonski poziv, premda ga je trgô iz najslađeg sna. Štaviše, očekivao je tako nešto, samo nije znao u koje doba će njegov prijatelj Glavucko da se maši za telefon, ne bi li mu objasnio neke stvari.

Mariju je to zvrndanje telefona u cik zore prilično razljutio. Koja to budala zove ovako rano? – pitala se, navlačeći jorgan preko glave.

Potom se obratila Robertu, koji je već sedeo na ivici kreveta i trljao oči.

Nakon dve sedmice lenjstvovanja, Robeto se jednog maglovitog pre podneva uputio u Gradsku bolnicu, kod ortopeda, kao da očekuje kako će se dogoditi nekakvo čudo kada mu budu skinuli zavoje.

Na svu sreću, nos mu je bio sasvim u redu. Ortoped, brkati čika, potapšao ga je po ramenu i rekao:

– Adio, momče. I pazi šta radiš!

I pokazao mu očima gde su vrata.

– Ha-ha, Crkva vrti gde burgija neće. – jednog jutra kratko je prokomentarisao Roberto pročitavši novosti na internetu.

Tih dana, Roberto bi ujutru najpre prošvrljao po internetu tražeći vesti o Nojevim barkama, potom bi prionuo na posao ako bi imao inspiraciju. A, ako ne bi, predao bi se maštarenju. Zavalio bi se u fotelju, zatvorio oči i odlutao. Gde drugo do na promociju svog prvog právog romana.

Narednih dana Roberto se držao svog uhodanog rasporeda, pre podne bi radio na romanu, a popodne obilazio knjižare. Sve do jednog petka kada ga je poterao maler.

Tog popodneva uputio se ka centru grada, ali nije mu se išlo pešice, gurao se da uđe u tramvaj, na stanici kod Cvetkove pijace, i laktajući se tamo sa babama i dečurlijom, izgubio je ravnotežu, zaljuljao se, sapleo, pao, na očigled svih tresnuo o pločnik i rascopao nos.

Konačno je došlo i mojih pet minuta – razmišljao je Plinije, posmatrajući društvance koje se tog jutra sjatilo u njegovom kabinetu. Za ovalnim stolom boje trule višnje, gledajući s leva nadesno, sedeli su dvojica državnih sekretara, načelnik poreske uprave, direktor policije, pomoćnik direktora carine, javni tužilac, stečajni upravnik, sudski izvršitelj, javni beležnik i dvojica narodnih poslanika.

Tog jutra Marija uz kaficu, nevoljno priznade Robertu kako je juče bio u pravu, coknu ga u nosić i odjuri u redakciju.

Ostade Roberto sâm sa svojim mislima.

Bolje da poradim još malo na mom prvencu, dok imam inspiraciju. A ona glavuckova ludača neka izvine, kad je čekala do sad, neka sačeka još malo!

Marija i Roberto su sa posebnim uzbuđenjem pratili dešavanja u gradu, gledajući čas jednu, čas drugu TV stanicu, da im nešto važno ne promakne.

– Ovako nešto ima samo kod nas – reče Marija, vidno uzbuđena što se njena emisija neočekivano našla u žiži današnjih zbivanja.

– Ljubavi, džaba si se polomila da dokažeš lopovluk bratije na vlasti – nadovezao se Roberto. – Ti mangupi će opet da se izmigolje pravdi, videćeš.

Stadion je bio pun, atmosfera uzavrela; rival koji danas ostvari pobedu, postaće jesenji šampion. U prvi program emiratske televizije upravo se uključio reporter sa lica mesta:

– Dragi gledaoci, kao što vidite naš najveći stadion ispunjen je do poslednjeg mesta. Dok navijači čekaju da fudbaleri istrče na teren, pevaju se navijačke himne, čuju se trube i bubnjevi, odjekuju petarde...

Međutim, ono što se od ranog jutra dešavalo u prostorijama fudbalskog saveza – bila je najstrožije čuvana tajna.

Evropa je precizan, dobro uhodan, brutalno pragmatičan mehanizam. Ne priznaje cinculiranje, izvoljevanje, oklevanje i odugovlačenje u državnim poslovima, i ako hoćete da postanete deo te elite nacija, onda nema zezanja, nego, gospodo draga, zasučite rukave i pokažite rezultate.

Pages