Zoran Škiljević

Rahela je polugolišava, samo u majici i gaćicama i sa peškirom u ruci ušla u kupatilo; majica je bila bež boje i na bratele, gotovo providna, a gaćice iste boje, zategnute kao praćka, takođe su isticale njene draži, koje, što je jedino bilo žalostivo u tom prizoru, nije imao ko da vidi i da im ukaže dužno poštovanje. Naravno da joj nije padalo na pamet da se zaključa.

Mrki i teški oblaci, koji su u međuvremenu, dok su naši junaci čalabrstili „KOD TOZU VAMPIRA“, zagospodarili nebom i zamutili ga, slutili su na kišu.

– Neće valjda – rekoše uglas Rahela i Maks, kročivši napolje i pogledavši u nebo.

Maks je prvi predložio:

– Idemo, šefice, pa šta bude? Nismo od šećera, nećemo se istopiti. 

KOD TOZU VAMPIRA – stajalo je na ovećoj, drvenoj ploči, ovalnog oblika, postavljenoj malo ukrivo, ispod krova drumske gostionice, trošne i zapuštene kao ničija raga. Iz odžaka se dimilo, vrata, crvotočna i klimava kao babin zub, blago odškrinuta, a pendžeri, umrljani talogom prašne, bar  pola veka nisu propustili zračak svetlosti.

Metalna tabla veličine metar sa metar, na kojoj je krupnim slovima pisalo VELIKI MAJDAN, ispod čega je neki šaljivdžija sprejom dopisao: „Velkom!“,  obavestila je naše junake da stižu na odredište.

Bilo je tačno devet nula nula kada su Rahela Kovač, zvana Kamikaza, i Goran Maksić, zvani Maks, sreli ispred lifta i uz kurtoazan smešak odmerili jedno drugo. Trenutak kasnije, njegovo učtivo: – Dame imaju prednost – pokleklo je pred njenim britkim kao sablja: – Gde ti ovde vidiš damu, majke ti? Ja sam jedna obična neobična beogradska devojka, ništa manje i ništa više od toga! – te je ovaj morao da popusti i da uđe prvi.

Prišla je najbližem prozoru i širom ga otvorila. Pogledala u obližnje krovove okupane suncem pa u kafić u prizemlju zgrade preko puta, njen omiljeni. Žagor ulice, nesnosna buka saobraćaja i odlučnost na njenom licu.

– Pobogu, Rahela, da li si nomalna?

– Aloo, jesu ti vrane popile mozak?

Pošao sam na put iz tačke A, gde sam bio, u tačku B, zamišljenu kao krunu moje avanture. Toga se dobro sećam, svega ostalog kao kroz maglu. A kada je to bilo zapravo i ne pamtim. Da li pre nekoliko meseci ili pre više godina, čak i pre celih pedeset dve, koliko sam nedavno napunio. Ne sećam se ni gde je tačno bila ta tačka A, odakle sam krenuo na put, ali slutum da je negde jako daleko, iz moje današnje perspektive gledano, ali u mentalnom, ne u fizičkom i prostornom smislu.

Ona stoji na uglu ulice koja deli Studentski grad od ostatka sveta, čudno zamišlјena, mlada i anđeoski lepa.

On, kao kobac koji je ugledao plen, skoro joj pritrčava i započinje razgovor.

– Čekaš nekoga?

– Ne, ne čekam. Stojim onako.

Može li čovek da postane stranac samome sebi, kao da je postalo izlišno zapitati se; moglo bi se reći da je to zapravo – pravilo. Tužna slika nas samih zarobljenih u lavirintima i bespućima stvarnosti. Kako nam je u sve dinamičnijem okruženju, u kakvom nam se danas odvija život, sve teže da prepoznamo sebe u nekim našim postupcima (kakvi su se zbili), da prepoznamo sebe iz nekih perioda našeg života (koje bismo radije da zaboravimo), i u nekim  iskušenjima (kojih bolje da nije ni bilo). Postali smo žrtve selektivne amnezije.

– E, moj gospodine književniče, žališ se kako nisi dovoljno uvažen od književne kritike i hvaljen od čitalačke publike, a koliko do juče ni samom sebi nisi hteo da priznaš kakav imaš problem. Da si poslednju knjigu objavio pre više od decenije, i od tada ni slovca.

To sam rekao sebi u brk dok sam se, posle još jedne uludo probdevene noći za pisaćom mašinom, sav bled i oronuo ogledao u ogledalu, što i inače činim svakog jutra na prazan želudac, po preporuci mog tarapeuta.