Zoran Škiljević

Može li čovek da postane stranac samome sebi, kao da je postalo izlišno zapitati se; moglo bi se reći da je to zapravo – pravilo. Tužna slika nas samih zarobljenih u lavirintima i bespućima stvarnosti. Kako nam je u sve dinamičnijem okruženju, u kakvom nam se danas odvija život, sve teže da prepoznamo sebe u nekim našim postupcima (kakvi su se zbili), da prepoznamo sebe iz nekih perioda našeg života (koje bismo radije da zaboravimo), i u nekim  iskušenjima (kojih bolje da nije ni bilo). Postali smo žrtve selektivne amnezije.

– E, moj gospodine književniče, žališ se kako nisi dovoljno uvažen od književne kritike i hvaljen od čitalačke publike, a koliko do juče ni samom sebi nisi hteo da priznaš kakav imaš problem. Da si poslednju knjigu objavio pre više od decenije, i od tada ni slovca.

To sam rekao sebi u brk dok sam se, posle još jedne uludo probdevene noći za pisaćom mašinom, sav bled i oronuo ogledao u ogledalu, što i inače činim svakog jutra na prazan želudac, po preporuci mog tarapeuta.

Najbolje priče još nisu napisane, najbolji romani još nisu objavljeni, rečeno je na jednoj književoj večeri kojoj sam nedavno prisustvovao. Tom prilikom i Markesa je neko pomenuo, i ja se stresoh istog trena, naime onomad sa pročitao obiman tekst o Gabijevim mukama i peripetijama oko objavljivanja one njegove genijalne sage o Buendijama i mitskom Makondu. Te mi onda pade na um kako nema izdavača koji ne sanja da na njegovu adresu stigne delo vredno Nobelove nagrade; to im je u neku ruku u opisu posla.

Neko veruje u sudbinu, neko u svoju životnu misiju, a neko u Božiji plan. Pisci, obično, veruju u svoj talenat. Za grofa Tolstoja, recimo, kažu da je, osim što je bio veliki pisac, bio i veliki vernik, ali, ako je verovati kazivanju njegovih prijatelja i biografa, ipak je napustio ovaj svet ne izmirivši svoje račune sa Bogom. Gorostasu iz Jasne Poljane ne samo da nije nedostajalo udobnosti i komocije, već mu je još što-šta u životu s lakoćom polazilo za rukom, premda se ne treba zavaravati da je bio lišen briga i problema svojstvenih svakom živom stvoru.

Drage komšije i sugrađani, ovo mi sigurno nećete verovati ali sve je istina, sušta istina, tako mi svega. No najpre da vam se predstavim. Ja sam Yugo Tempo tamno zelene boje i imam nepunih šesnaest godina. I nisam u voznom stanju, fali mi nov akumulator, a ima i još nekoliko sitnica koje treba  popraviti, i – da, istekla mi je registracija. Šta mogu kad moji vlasnici jedva natežu kraj s krajem, znate već kakva su vremena. Ne pamtim kad su poslednji put otišli u pozorište, a žive u Beogradu, ili kad su se počastili nekom novom knjigom.

Ako bi me neko, recimo neki radaznali klinja iz komšiluka, zaustavio u prakiću dok šetam psa i upitao me da li znam šta je to memorija, odgovorio bih mu: Pametno pitanje, mališa, takav će biti i moj odgovor. Memorija ti je jedno nimalo simpatično, nepredvidivo i do zla boga ćudljivo stvorenje (stanuje u nama, šegači se na naš račun i radi sve po svom). Iskusio sam mnoge njene nestašluke, kao što ćeš i ti, uostalom, to mogu da ti garantujem.

Duž prestoničkih ulica i trgova protezala se litija. Uprkos hladnom i vetrovitom jutru, praznik je izmamio na ulice ne samo vernike i druge poštovaoce tradicije i običaja, već i svakojake radoznalce i slučajnike. Jedan za drugim utapali su se u vijugavu povorku koju su predvodili arhijereji i gradski oci.

... Ma da, ja sam dežurni ludak, a vi ste svi pametni, ne zna se ko je pametniji! To jest, ne zna se ko je veći šupak! Ako ćemo pošteno. A što se mene tiče, briga me, pričajte šta god hoćete – sve i da jesam malo lud, to je samo moja stvar i moj problem. Takvog me je bog stvorio, pa izvolite, primedbe i zapažanja u koverat pa pošaljite na njegovu adresu. A ja ću i dalje da radim šta ja hoću i šlus. Neće meni niko propisivati pravila i na meni trenirati strogoću. Neka zažmuri, ili neka uzme pilule za lilule.Taman tako!

Vraćajući se iz Gradske biblioteke zastao sam pred nedavno otvorenom knjižarom, smeštenom na najprometnijem mestu u gradu, u prizemlju zgrade Albanije, tamo gde je nekada davno  bila Jugoslovenska knjiga. Bila je subota, negde nakon podneva, škrto jesenje sunce pomaljalo se između oblaka.

Otvorio sam vrata i ušao. Mlade prodavačice u mini suknjama i mrežastim unihopkama, dočekale su me sa osmehom.

Plakati i bilbordi, mitinzi i konvencije i ostale izborne stalije i kontrastalije. Trgovi i ulice zakrčeni političkim aktivistima, igra se i peva, laže i maže. Nosioci izbornih lista zauzeli busije po medijima i utrkuju se ko će koga više da nahrani govnima. Vrhovni obećava zlatno doba, leteće automobile, traktore na daljinsko upravljanje i digitalizaciju seoskih domaćinstava.