Zoran Škiljević

Zoran Škiljević (Beograd, 1962), romansijer i pripovedač.
Objavio: Happening, kratke priče, 2014. Vrata podzemnih voda, roman, 2015. O ljubavi i još koječemu, kratke priče,  2016. Nojeva barka, roman, 2017. Do obala Goe, roman, 2018.

U pedesetici – na čijoj trasi, ako niste znali, pored jutarnjeg, prepodnevnog i popodnovnog, postoje još i predvečernji i večernji špic, pa kako god da okrenete, kretaćete se brzinom konjske zaprege. Svetleće reklame blještale su kao mali požari odnevši još jednu pobedu nad škiljavom uličnom rasvetom, a ja, ne bih li nekako prekratio vreme, čitao sam reklamne poruke na bilbordima, koje je, gle čuda, neko slučajno postavio pored svakog autobuskog stajališta.   

Stvarno nisam normalan: čitav dan se nisam javljao na mobilni! Ako me je neko pozvao, mogao bi mi zameriti. Sigurno sad misli kako ga izbegavam, a to nimalo ne liči na mene. Stvarno ništa nisam kriv – to je maslo mog pametnog telefona. Lepo ću da poludim od njegove pameti. I danas je ostao kod kuće, i sad se kiseli tamo na mom radnom stolu i čeka da mi podnese raport šta se sve dešavalo u mom odsustvu.

– Tata, Milica mi je rekla, ako nastavim ovako, da ću postati pravi fensi? Šta je to „fensi“? – upitao je svog oca petogodišnji Serđo, kostimiran kao centralni bek Mančester Junajteda, utrčavši u stan držeći loptu u rukama.

Otac ga pogleda preko naočara, pa zatečen pitanjem, slegnu ramenima. Po izrazu njegovog lica reklo bi se da bi o tome morao da razmisli barem do sutra. Za razliku od njega, mama, poslujući nešto u kuhinji, imala je spreman odgovor.

Ujutru, petao je opet zakukurikao u isto vreme. Jedva sam se nekako izvukao iz kreveta i teturajući se produžio do kupatila. Tuširanje mi je malo razbistrilo glavu, ali i dalje sam bio slab, ispumpan, umoran od maratonskog seksa.

Muka mi je bila da preturam po stvarima, pa sam obukao isto što sam nosio i juče. Farmerke, teget duks, teksas jaknu, patike.

U sumrak, na klupici sa najlepšim pogledom sa Kalemgdanske (ili bilo koje druge) terase.  

– Samo da znaš, umem ja da budem i nezgodna u nekim situacijama. Recimo, ako zatražim da nešto obaviš, onda to mora biti urađeno istog ternutka. Poludim kad čujem „sad ću”, „strpi se”, „evo, samo što nisam”, i druge izgovore – u jednom dahu reče Ana pošto su se ona i Slaviša prvi put poljubili.

Tačno u 06.30 zakukurikao je petao sa mog mobilnog telefona. Jedva sam otvorio oči i dozvao se u stvarnost. Kad pre, majku mu! Imao sam osećaj da uopšte nisam spavao, samo što sam se okrenuo s jednog boka na drugi, već je bilo vreme za ustajanje.

Bacio sam pogled na Marinu, čvrsto je spavala. Uh, šta bih dao za još jednu ovaku noć!

Posle opsežnih priprema, u velikoj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca upriličeno je književno veče medijski najavljivano kao literarni događaj decenije. Prema zamisli organizatora, društva za negovanje humanih odnosa među ljudima „Podvižnik“, predviđeno je gostovanje eminentnih književnika, profesora i akademika, i razgovor  na temu: „O LJUBAVI PREMA BLIŽNJIMA“. Nesebičnu potporu dala su brojna književna udruženja, nije izostao ni blagoslov patrijarha, čak su i gradski oci i ministar kulture zdušno podržali ovakav skup.

Uđeš u autobus, ali ne onako bučno i nevaspitano kao što mi ulazimo, urlajući i potiskujući druge laktovima i ramenima, nego gospodski, neprimetno poput lupeža.

Pa, pošto si ušao, registruješ se kao putnik (na onaj jezivo glup način kako je to već u našem gradu predviđeno), ako imaš sreće, sedneš, ako nemaš, onda se voziš stojećki, balansirajući na jednoj nozi kao roda.

Jedne avgustovske večeri poznati glumac, Mile Skakavac, sedeo je sa dvojicom kolega u Maderi. Sedeo i šljokao, prisećajući se ne tako davnih vremena s početka karijere, kada je bio slavljen i hvaljen, a sad se svakim danom sve više primicao sudbini zvezde na zalasku.

Prirodna stvar, posle nekog vremena morao je da poseti nus prostorije.

Kada ga je ugledala Baba Sera, jako mu se obradovala, pa mu reče kao starom poznaniku:

„Kada se veliki gospodar jednom vraćao sa Svečanosti rascvetalih šljiva, vo upregnut u njegova kola otrgao se i povredio nekog starca koji je baš u tom času prolazio, ali starac je na to, kako kažu, sklopio ruke u znak zahvalnosti što ga je oborio vo Velikog gospodara.“

 

Pages