Zoran Škiljević

TV-ekipa koju je Roberto onomad zatekao u „Delfima“, koliko znamo, nije više navraćala tamo, a zašto nije, nije teško pretpostaviti. Polovine ministara nije bilo na poslu, otvorili su bolovanje. Zašto? Ni to nije teško pretpostaviti.

I narednih nekoliko dana provešće Roberto na isti način, obilazeći knjižare.

Beše ponedeljak, tiho predvečerje, primećen je u onoj mamutskoj knjižari nalik na lavirint, na početku Knez Mihailove. Preturao je po policama i zvarao okolo ne bi li video šta se najviše kupuje, po običaju već, izgubivši pojam o vremenu.

Taman je uzeo u ruke Zimski dnevnik Pola Ostera, kada mu je zazvonio mobilni. Marija.

Nekoliko dana kasnije, Roberto će se setiti tog upozorenja „Čuvajte se tih Nojevih barki!“. Štaviše, činilo mu se kao da je onaj čovečuljak znao nešto što drugi nisu.

Prođoše i Novogodišnji i Božićni praznici, i Srpska Nova godina, prođe i slava Sveti Jovan, a grad se još uvek vukao lenjo kao steona krava koja jedva daje znake života – napisaće to jednog jutra Roberto započevši novo poglavlje svog romana.  

Roberta nije iznenadio telefonski poziv, premda ga je trgô iz najslađeg sna. Štaviše, očekivao je tako nešto, samo nije znao u koje doba će njegov prijatelj Glavucko da se maši za telefon, ne bi li mu objasnio neke stvari.

Mariju je to zvrndanje telefona u cik zore prilično razljutio. Koja to budala zove ovako rano? – pitala se, navlačeći jorgan preko glave.

Potom se obratila Robertu, koji je već sedeo na ivici kreveta i trljao oči.

Nakon dve sedmice lenjstvovanja, Robeto se jednog maglovitog pre podneva uputio u Gradsku bolnicu, kod ortopeda, kao da očekuje kako će se dogoditi nekakvo čudo kada mu budu skinuli zavoje.

Na svu sreću, nos mu je bio sasvim u redu. Ortoped, brkati čika, potapšao ga je po ramenu i rekao:

– Adio, momče. I pazi šta radiš!

I pokazao mu očima gde su vrata.

– Ha-ha, Crkva vrti gde burgija neće. – jednog jutra kratko je prokomentarisao Roberto pročitavši novosti na internetu.

Tih dana, Roberto bi ujutru najpre prošvrljao po internetu tražeći vesti o Nojevim barkama, potom bi prionuo na posao ako bi imao inspiraciju. A, ako ne bi, predao bi se maštarenju. Zavalio bi se u fotelju, zatvorio oči i odlutao. Gde drugo do na promociju svog prvog právog romana.

Narednih dana Roberto se držao svog uhodanog rasporeda, pre podne bi radio na romanu, a popodne obilazio knjižare. Sve do jednog petka kada ga je poterao maler.

Tog popodneva uputio se ka centru grada, ali nije mu se išlo pešice, gurao se da uđe u tramvaj, na stanici kod Cvetkove pijace, i laktajući se tamo sa babama i dečurlijom, izgubio je ravnotežu, zaljuljao se, sapleo, pao, na očigled svih tresnuo o pločnik i rascopao nos.

Konačno je došlo i mojih pet minuta – razmišljao je Plinije, posmatrajući društvance koje se tog jutra sjatilo u njegovom kabinetu. Za ovalnim stolom boje trule višnje, gledajući s leva nadesno, sedeli su dvojica državnih sekretara, načelnik poreske uprave, direktor policije, pomoćnik direktora carine, javni tužilac, stečajni upravnik, sudski izvršitelj, javni beležnik i dvojica narodnih poslanika.