Zoran Škiljević

Dve sedmice kasnije, jednog popodneva, zakazan je hitan neformalan sastanak državnog vrha. Na brzu brzinu trebalo je pozvati ministre, njihove savetnike i državne sekretare, i čik da neko od njih ne dođe na poziv gospodina Vrhovnog.

Vest o novoj Vladinoj uredbi, u prvi mah, prošla je prilično nezapaženo. Mediji su je propratili sa svega nekoliko komentara, kao i obično kad su potezi vlasti u pitanju, malicioznih i zluradih.

Marija Popović, crnooka, dugonoga mršavica, uskog lica i bistrog pogleda, novinarsku karijeru započela je u omladinskom radiju „Zvrk“ i pre nego što je upisala  žurnalistiku. Diplomirala je u roku i potom promenila više redakcija. Sad je glavna zvezda medijskog giganta RTV O11; uređuje i vodi emisiju „Taster“, koja govori o lopovluku i korupciji u vrhovima vlasti. Ako zanemarimo rijaliti programe, njena emisija već nekoliko godina ima najveći šer u emiratu.

Krstivoje Ćaćić, zvani Darije i Života Čvorugić, poznatiji kao Plinije, obojica golišavi, utegnuti u šarene bade mantile i sa kapuljačama na glavi, baškare se u velnes baru velnes centra „Gargantua i Pantagruel“, bezbrižno pijuckajući makijato i mohito odmeravajući mlađane starlete poređane na ležaljkama.

Ne znamo šta bi Miloš Crnjanski rekao da može da vidi što se danas događa, ali možemo da verujemo da ne bi bilo ništa manje facinantno od odlomka koji nam kazuje kako je on video fašizam 1940. dok je službovao u Rimu kao diplomata.

„Njegova glava visi sa svih zgrada, sa svih zidova, sa svih ćoškova, visi iznad svih vrata, trči na svim saobraćajnim sredstvima, učestvuje i u ručku, po restoranima, i pri kafi u barovima.

Zadržao sam se na poslu nešto duže, pa sam kasnio po Milicu u vrtić. Dan je bio vreo, bez daška vetra.  

Sav uznojen stigao sam do „Kolibrija“.

Milicu sam zatekao kako nešto važno objašnjava svojim vaspitačicama. Ugledavši me, potrčala je ka meni. Sagnuo sam se i poljubio je, a ona me je pomilovala po obrazima i šapnula: ­

– Moj tata.  

Bio je dan kao i svaki drugi, ubitačno dosadan. Dosađivao sam se na poslu, ubijao sate. Negde oko podne, Mita Namćor, tehnički direktor, banuo mi je u kancelariju. Nisam preterano razdražljiv, pogotovo ne u to doba, ali njegovo prisustvo uvek bi predstavljalo iskušenje za moje nerve.

– Ovo je hitno! – profrfljao je sručivši mi gomilu disketa i fascikli na sto – I postaraj se da ovaj put ne prečuješ ono što ti je rečeno. Razumeo?

Svi su izgledi da se ovo stvarno dogodilo, no, čak i ako nije, ako je u pitanju najobičnija izmišljotina, priča je više meseci kružila po beogradskim bircuzima i redakcijama dnevnih listova, pa samim tim i zaslužuje pažnju.

Poznati pisac išao je ulicom zamišljen, kao što obično i hodaju pisci, lelujajući u svojim mislima. Sreli su ga školarci iz  četvrtog razreda osnovne, prepoznali ga sa televizije i okružili ga. Kao lepo vaspitana deca, zamolili su ga da im nešto objasni.  

M. je posumnjao da ga supruga vara, pa je angažovao privatnog detektiva da to istraži. Sedam dana kasnije njegovom iznenađenju nije bilo kraja kada je saznao ko je njen ljubavnik. Ispostavilo se da je to gospodin V. Suprug S. sa kojom je M. bio u dugogodišnjoj vezi.

Ljubav je tajna i veliko čudo. Tajna od hiljadu tajni. Tim rečima počeo sam jedan pismeni zadatak iz srpskog u drugom razredu gimnazije. Danas, tri decenije kasnije, iako sam upoznao ljubav i mnoge njene tajne, jednako budem ushićen kad otkrijem neku njenu novu čaroliju, kao onih dana kada sam drugarice iz odeljenja razodevao pogledom, a one mi blagonaklono uzvraćale vragolastim osmehom.