Pod lupom ateista: Ljubav, Vera, Nada
„Zato nemaš izgovora, o čovječe, koji god sudiš, jer u čemu sudiš drugome sebe osuđuješ; jer ti koji sudiš činiš to isto.“ (Rimljanima 2.16)
U toku proteklih nekoliko nedelja smo bili svedoci inata i mržnje, istine koja je za jedne ponos a za druge sramota, isterivanja pravde u sekularnoj državi i nepravde od strane onih koji, po srednjevekovnom vizantijskom modelu, žele uspostavljanje sinfonije u 21-om veku. Možda je trebalo samo malo dobre volje sa obe strane, i držanja jezika za zubima kada strast ponese govornike, jer je ta strast raspaljivala hiljade drugih i pretila da ovu zemlju još jednom povede putem nasilja, (auto)destrukcije i na kraju kada sve prođe, obostranog nezadovoljstva. Ali, nisam započeo ovaj tekst citatom iz Novog Zaveta da bih i sam bio sudija svih stvari, već zato da bih možda naveo sve one ostrašćene na kojoj god da su strani, da sledeći put budu tiši u svojim osudama, razumniji u postupcima i blagi u svojim delima.
I sam sam čini mi se krajnje razumno reagovao na izjave patrijarha Irineja i nekih episkopa SPC i bio kritičan, ukazujući na težinu olako izgovorenih reči. Isti stav sam imao i prema drugoj strani, onoj koja je prošetala kroz blokiran Beograd. Istina je uvek na sredini i za svađu je potrebno najmanje dvoje. Dok sam pratio sve u vezi sa tim događajima, pažljivo osluškujući svaku izgovorenu reč, u nadi da će razum da prevlada nad silom bilo koje vrste, zanemeo sam kada sam došao do saznanja da se jedan deo stanovnika Srbije, koji za sebe govore da su ateisti (ili antiteisti?), koristi gotovo istim metodama u napadima na onaj pobožni deo stanovnika, ne prezajući ni od toliko pominjanog govora mržnje. Razlike među njima gotovo i da nema, a ono što je primarno kod obe strane je ismevanje kao neophodno sredstvo u dokazivanju stavova. Razna udruženja ateista pokazuju (O, ironije!) gotovo sektašku agresivnost, a ono što bi možda trebalo da bude i duhovito predstavlja samo jeftin humor, začinjen cinizmom. Možda ovo i ne bi bilo toliko uočljivo da ateisti ne govore za sebe da su svojevrsna svetlost u mračnoj, klerikalnoj Srbiji 21-og veka.
Oslobođeni od religije, zaboravljaju da nisu oslobođeni od pristojnosti koja im tako često nedostaje, ponajviše kada brane svoje stavove. Komunistički ateizam je u Srbiji olako zamenjen principima kojima se upravlja ateizam u kapitalističim zemljama. Pozivajući se istovremeno na demokratiju, slobodu, ravnopravnost i tekovine zapadne, evropske kulture ateisti zaboravljaju nepobitnu činjenicu – da Evropa počiva na hrišćanskim temeljima, a da je ono što oni navode kao primarno u svojoj ideologiji samo krajnji rezultat evropskog protestantizma. Naravno, ateizam 21-og veka je drugačiji od onog koji su na svojoj koži mogli da osete građani Srbije u prošlom. On je danas umiven, prefinjen i nekako sažvakan, lako je prihvatljiv i u Srbiji, na žalost, predstavljen kao ekskluzivno pravo za one liberalne, evropski, svetski ili kosmički nastrojene. Nema više seljaka ateiste koji na „sveca“ zaore svoju njivu, danas je u Srbiji ateizam postao privilegija tzv. intelektualne elite koja se vrti u svom začaranom krugu, cinično se smejući drugima koji ne dele njihove stavove. Poštujući pravo svakoga od nas na različitost i dalje smatram da bi ona trebalo da nas uvede u dijalog, a ne u međusobno optuživanje i ismevanje.
Neosporna je činjenica da SPC ima veliki uticaj, u nekim segmentima često i prejak za ovako malu državu, ali ako otklonimo taj nanos dnevne politike na Crkvu, trebalo bi da vidimo ono što je ona bila kroz vekove. Sasvim je jasno da ni samu Crkvu ne čine samo ljudi koji sada njom i upravljaju i trebalo bi je sagledati kroz njenu pre svega istorijsku, pa onda duhovnu i kulturnu ulogu. A ona je, sviđalo se to nekima ili ne, neosporna i kao takva bi trebalo da bude predmet poštovanja. Niko ne očekuje da sada svi zbog toga metanišemo po vasceli dan ispod nekog krsta, ali bi trebalo da se izmaknemo iz mesta, pa da iz neke druge tačke pogledamo na stvari koje nam tako olako služe za jeftine šale. Jer, onog trenutka kada smo lice mileševkog Belog anđela zamenili licem episkopa Pahomija (okruženog dečacima) mi nismo ismejali ni njega ni Crkvu ni Boga. Tada smo ismejali ono lepo kojem se divi ceo svet.
Nebojša Stefanović