Polovnjače i prikolice

Razvedena sam već nekoliko godina, a nikako, ali baš nikako ne mogu da se naviknem na to kako nas razvedene žene sa decom gleda okolina. Mi smo polovna roba, krave sa teletom, polovnjače sa prikolicama, raspuštenice, raspuštaljke. Ko je i kada započeo satanizaciju razvedenih žena? Ili je to sindrom našeg zadrtog Balkana. Sedimo u bašti lokalnog kafića, dogovaramo se kako ćemo provesti ostatak večeri.

- Jbg, ja ne mogu sa vama. Žika se oženio sa onom, idem kod njega da proslavimo.

- Onom? Fali ženi nešto?

- Ma bre, nema veze što je starija od njega - stara koka, dobra juha - hehe. Nego je polovnjača. I to sa prikolicom!

Razvedena si? Odmah zaboravi na to da je okolina prihvatila razvod kao nešto regularno. Društvo nas gleda drugačije. I druge žene nas gledaju drugačije. Ma koliko razvoda da ima, okolina – u najboljem slučaju - sažaljivo gleda na nas. Kao da smo bolesne. Svaki naš korak će premeravati. I o njemu će suditi.

- Nije uspela da sačuva brak, jadna! - lebdi nad nama, ma šta da je razlog razvoda.

- Eee moja ti… Ni brak nisi uspela da sačuvaš. I ko će te sada hteti sa detetom? Šta ćeš

da radiš sama? Muškarac u kući je ipak muškarac u kući, kakav god da jeste.

Za porodicu smo ponovo ona nezahvalna devojka pre udaje. I uvrteće u glavu da ima prava da donosi naše odluke. I porodica i sredina nas osuđuje, smatra krivcem za raspad braka. Neretko, dovodi se u pitanje moral, nas žena koje smo razvedene.

- Koji si se moj udavala, da bi se razvela? Zar ti nije dosta bilo izlazaka? Ti bi opet da budeš devojka, da uživaš? Neće moći. Sad sedi kući i brini o detetu, nesrećo.

Mnogo žena ima koje su svesne šta ih čeka, ukoliko se odluče na razvod. Ne usuđuju se da raskinu zajednicu koja im ne odgovara,  nastavljaju da žive u njoj po davno propisanom receptu naših baka: “Ćuti i trpi”.

Pitam se zašto u Srbiji još postoji ubeđenje da loš brak mora da opstane? Zbog dece?

Kako je moguće da traje era Petrijinog venca?! Zašto tradicionalni obrasci još uvek opstaju, čak i pred naletima modernog doba?

- Šta si ti umislila? Ko ti daje pravo da detetu oduzmeš oca? Nije ti ovo truli zapad. Detetu trebaju otac i majka! Mnogo si ti filmova gledala, knjiga pročitala. Sve same gluposti. Mislim da si razmažena, šta ti je falilo sa njim?!

Izložene smo diskriminaciji prilikom zapošljavanja. Poslodavcima je važniji naš bračni status, od naših kvalifikacija.

- Vaše bračno stanje?

- Molim?! Zašto je to važno? Pa razvedena sam i imam maloletno dete…

- Kako mislite nije važno? Ne možemo da dozvolimo da firma trpi zbog vašeg deteta!

- A što bi trpela, ako smem da pitam?

- Ma dajte molim vas! Možete li na službeni put? Verovatno ne. Šta ako morate da ostanete prekovremeno, ili da dođete da radite vikendom? Gde ćete sa detetom?!

- Zar ne mislite da je važnije moje radno iskustvo; ili kvalifikacije za taj posao?

-… Nego, dobro izgledate za nekog ko ima 45 godina. Kako to da niste više u braku? Šta ti je falilo? Hmm... Možda možemo da se dogovorimo, ja imam ono što tebi treba… Pa da spojimo ugodno sa korisnim….

Da li smo mi razvedene žene i majke za izbegavanje? Koji to muškarac ima problem sa detetom žene koju voli? Koji se to muškarac plaši komentara sredine ako želi ozbiljnu vezu sa razvedenom ženom? Ko određuje pravila? Ko su ti dušebrižnici?

- Nije valjda da ti se sviđa ona? Krava sa teletom! Mislim, dobra je riba, ali brateee... Nadam se da nemaš neke ozbiljne namere?! Moš da se ogrebeš za neki seks, ta kurca sigurno od braka nije videla, inače ne bi sedela u kafani… Ali veza? Nemoj da si lud. Šta ti treba da gledaš njeno dete. Uostalom, da valja ne bi bila raspuštenica.

Iz brakova izlazimo emotivno uništene, poljuljanog samopouzdanja, neke i fizički zlostavljane. Iz brakova nasleđujemo decu, neredovno ili nikakvo plaćanje alimentacije i društveni polu - prezir.

Ženama u Srbiji koje same vaspitavaju decu treba skinuti kapu... Možemo da se posvetimo deci, ali ne i sebi! Ako se pita okolina, mi smo sa životom završile. Bile smo dovoljno drske da shvatimo da su bajke jedno, a da je život nešto sasvim drugo. Dovoljno hrabre da kažemo: ne! Da ne pristajemo na brak i zajednicu koja nam ne odgovara. I sada smo tu  gde jesmo - prepuštene same sebi, izložene javnosti, etiketirane.

Tu smo, a snovi su nam se raspršili. Spoznale sam da ništa ne traje večno. Doživele rasterećanje. Slobodu. Najveće oružje razvedene žene je spoznaja, a naš najveći neprijatelj je strah. Strah od novog. Od početka. Od ljubavi, veze. Od ponovnog vezivanja i eventualnog povređivanja.

Ako sam se razvela, pa nije svet stao zbog toga. Zašto bi me društvo odbacilo, jer sam imala petlju da odem?  Za naše podneblje, mi razvedene, smo hrabre žene. Zato me iskreno raduje da nas je sve više - hrabrih žena koje ne žele da prihvate život nedostojan čoveka, život u poremećenim odnosima. Što me tera da se zapitam: Da li naša budućnost zavisi od nas samih, od sredine ili od nekog srećnog faktora x ?

Aleksandra Kivela