Crveno dugme

Nekoliko godina pre nego je osnovana čuvena grupa "Bjelo Dugme", u mojim dečačkim danima bile su najpopularnije igre; Klikeri; Čelik i Mačka, to jest igra klisa, i verovali ili ne i igra u "dugmad", ili puljice kako smo ih tada zvali. Kaklo se ta igra igrala među nama decom tada? Tako, što bi dugmetom gađali ko će bliže biti zidu, ili liniji koju bi sami obeležili. Od nas recimo petoro koji igramo tu igru, onaj koji je prvi, ili najbliži do zida, ili linije - odnosi i dobija 4 dugmeta. Koliko sam se tada bio "zarazio" tom igrom, videćete u samoj komičnoj priči o tome u nastavku ove priče.

Tako jednog dana zakažemo tu igru nas nekoliko dece, svi doneli po šaku punu dugmadi, onako otkinutih od raznih delova stare odeće koje imamo po kući i tako to. Tog dana sam bio baš u velikom maleru u toj igri, izgubim svu dugmad koja su bila srednje veličine. Šta sad raditi? Ostali nastavljaju igru, ja ispadam iz igre i gledam njih? Sine mi tada ideja. Odem do kuće, nađem u ormaru mamin kaput skoro nov, a na njemu 5 stvarno velikih prelepih dugmadi boje trule višnje. Svih 5 dugmadi počupam sa maminog kaputa i naravno pravac kod drugova da nastavim igru. Kada su mi drugovi videli kakva su to dugmad, dali su mi po 3 komada običnih dugmadi za to jedno dugme. Nastavim igru sa tih 15 dugmadi i njih naravno sve izgubim i tada se smirim, jer nisam više imao ideja kako doći do novih dugmadi, jer tatin kaput nisam smeo, a ni mogao da diram. On je bio mnogo jači od mene tada, bilo bi to previše riskantno po moju bezbednost i koegzistenciju što bi se reklo.

Šta se dalje dešavalo? Jednog dana moja mama primeti da joj nema dugmadi na tom kaputu. Ona u čudu. Nije znala šta je u pitanju, dal’ su ih pojeli moljci, miševi, ili je to neka tada igra "Skrivenih kamera" za koju tada nismo ni znali. Na kraju sumnja je pala i bila na mene od prisutnih petoro dece, šta ću priznam delo, kažem: “Ja sam taj "Moljac" koji ih je marnuo i izgubio i odfikario.”

Mama ko mama, izviče se malo, al’ rekoh joj: “Kupiću iste takve i bolje i veće i lepše.” Bogami obećanje mi je tada bilo kao da sam srpski političar, a ne dete od deset-dvanaest godina. Sve u svemu, na kraju sam upoznao u gradu sve radnje "POZAMANTERIJE" i sa mamom otišao da kupimo neka slična dugmad koja po pravilu ne mogu da budu baš ista takva.

Eto, kao što vidite, u mladosti sam bio žrtva te kocke, i to kakve - dugmetarske, puljičarske, i pozamanterijske.

Milutin Mlađenović