Kućni savet
Ništa, ostanem bez interneta i uletim kod Filipovića, nema ni on, dobro, rekoh, drž’ me, i nagnem se na onaj isti sims za koji zna ceo komšiluk da ne radi, jer sam ga lično jedne zime popravljala, te pokušah da se vežem na kvarno, da napišem mladim nadama pesništva pismo, svašta, propadnem, srećom, na drugi sims, ispod, jer da nema tog drugog sad ne bih ove dražesne redove pisala, elem, podignem se, Filipović se odsekao, drži moje klompe u rukama, rekoh mu „Ludače, hoćes da me ubiješ?” on ništa, sad brzo glogove kapi i šećer te se povrati Filipović, strava, bolje mu je nego pre mog dolaska, pa krenem da se vidim sa mladim nadama, kad ovaj viče za mnom „Čekaj, a sastanak Kućnog saveta?” „Ah, joj, sazivaj odmah!!!” dreknuh.
Sazvani savet otvorih rečima: „Dragi moji, ko vas ne zna, taj nije gledao Rozmarinu bebu, nego hajde brzo da izglasamo mene opet za predsednika, nemam vremena ovde da se patim sa vama, žurim hitno, ko je za? Svi, odlično! Dala sam već da se izradi zastava sa mojim likom, molim te Živkoviću, danas, kad je donesu, da okačiš zastavu na krov, odmah pored mobilne antene.”
Filipović mi nešto namiguje.
„Šta je bilo?”
„Pranje.”
„E da”, rekoh, „svako veče će Filipović u moje ime da prošeta po stanovima, nemoj da se desi da neko ne opere sudove i veš, neću takav haos da trpim u zgradi, je li jasno? Jasno!!! Još nešto, sad sam se setila, ova firma što smo im izdali prostorije u prizemlju, prodaje neki LCD ogromnog formata, 400.000 dinara košta, daj da se organizujemo po smenama, da sačekamo onog ko će da ga kupi, opet sa govnjivom motkom.”
Javi se Živković:
„Ne vredi” objasni on da su ga primetili iz prodavnice kako pravi sačekušu, pa su drndali ono crveno dugme dok nije stigao sekjuriti.
„Idiote, ne možeš sa govnjivom motkom da se zalepiš za izlog, nego se udaljiš i posmatraš!!!”
Vidim Filipović mi nešto namiguje, trza glavom sve vreme. „Šta je bilo, što trzaš glavom kao unezdravljen?”
„Nikolić”, šapnu on.
„Nikolić, šta Nikolić?” pitam.
„Komšija Nikolić je kupio taj LCD?”
„Šta???? Kako???? Nikoliću, otkud ti pare?”
Ovaj promuca nešto, kao, dobio je nasledstvo.
„Kakvo nasledstvo, lažovu?”
„Po ženskoj liniji.”
„Nikoliću, nemoj ti da se zajebavaš sa nama ovde, svi znamo da si siroče. Za kaznu, da si otvorio bioskop za ceo Kućni savet, dva puta nedeljno, je li jasno?”
„Jeste, kako nije”, obradova se Nikolić ovom blagom razrešenju.
„Samo ovo”, dodadoh, „kasnim na sastanak sa mladim nadama, nego, primetila sam ambalažu sudomašine na stubištu, ko je to kupio sudomašinu?”
Filipović šapnu „Desa.”
„Deso, komšinice, pa kako tako, kupite mašinu, nikog ne obaveštavate? Ima li to smisla, šta je ovo, divlji zapad?”
„Ne, ne, ne, svi znaju da ja imam dobru sudomašinu već pedeset godina, ne bih je menjala ni za šta.”
„Da, znam, komšinice Deso, i lekar joj je zabranio da pere, nego otvorite kuću, da i drugi mogu nekad kod vas da operu sudove, šta ste se stisli? Nije takvo vreme da svako ima svoju sudomašinu.”
Filipović mi opet suflira: „Komšija Pera se oženio, trebalo bi neki poklon da mu predamo u ime Kućnog saveta.”
„Stvarno? Gde je on?”
„Na medenom mesecu.”
„Ljudi moji, ko šta radi, taj čovek se samo ženi, svake godine. U redu, uzmite iz fonda solidarnosti, kupite mu neki muški akt, mnogo voli žene, preteruje za moj ukus.”
„Ja bih i seks ograničila”, javi se Desa.
„Kome je to još do seksa u ovim vremenima, sem ludom Peri?” pitam.
„Ma, ove komšije iznad po ceo dugi dan: udri, jebi, udri, jebi, nemamo mira ni ja ni moja sudomašina.”
„Ograničavam seks od jedanaest pi em do ponoći i svi da ste Filipoviću predali duplikate ključeva, da može u moje ime da kontroliše stanove, higijenu i ostale intimnosti. Sad žurim, letim I, znate šta, otključajte više te vaše vaj-fajove, komšije, otključajte ih, aman, već jednom.”
Danijela Ćuzović