Nemoguća misija

Ako misliš da je nemoguća misija ipak moguća, onda to znači da je moguća i nemoguća misija, jer je nemoguća moguća misija ista kao i moguća nemoguća misija. Ali, ipak, nemoguća misija je moguća samo onda, kada je nemoguća moguća misija ipak moguća nemoguća misija. Ma, da.

U ledenoj pećini planinskog masiva srednjebanatskih Alpa, grupa promrzlih vukova razmatralo je način, kako da se zagreju, a da ih to ne košta ništa. Posle višegodišnje razmene mišljenja za okruglim stolom, jednogalsno su došli do zaključka, da je najbolje rešenje da nađu mlade, priglupe ovčice, i da se lepo ožene njima, jer imaju toplu vunu koja lepo greje, a još ako znaju i da spreme zečiji paprikaš... Skockali se vukovi, kao za svadbu, isprosili mlade ovčice koje su veselo zablejale. Priglupe ovčice su prihvatile bračnu ponudu, jer su im vukovi obećali stalnu zaštitu od krvožednih zečeva. Da bi osigurali svoj status, vukovi su izvršili okupaciju skupštine, a ovčice su ostale zaokupirane blejanjem u prazno. Živeli su tako neko vreme, u životnoj harmoniji,  a onda se pojavile lukave protestantske lisice, i počele da sugerišu ovčicama, kako život sa vukovima nije baš idealan za njih, i da bi trebale da protestuju tražeći veća prava, na bilo šta. Započele ovčice pripreme za svoja prava, napravile radnu grupu, koju su nazvle Otporne, pa su se dogovorile da naprave revolucionarni protest kod konja, jer konju je bilo svejedno. On se, tog prohladnog oktobra, ukočio od straha, i samo je nepomično stajao i gledao.

Na vreloj i ispucaloj zemlji jedne pustinje, nekoliko lešinara grozničavo je tražilo način da se malo rashlade, bar do dolaska monsunskih poplava, kako ne bi krepali od vrućine. Posle žučne rasprave, zaključili su da je za njih idealno da odlepršaju do najbližeg okeana, nadju nekoliko dobrih riba, sa kojima bi se oženili, i uživali na tropskim plažama, pod suncobranom, pijuckajući neko osvežavajuće pićence. Prednost je i to, što će ribe ćutati, bez obzira šta lešinari rekli ili uradili. Ubrzo su lešinari smuvali dobre ribe, oženili se, i posle nekog vremena, postali sve zahtevniji. I lešinari su zauzeli svoj skupštinski deo, a ribe su samo ćutale, i obavljale svoje svakodnevne poslove. Malo aktivnije i mnogo atraktivnije ribe su, ipak našle svoje mesto u skupštinskim sekretarijatima i postale sekretarice nekim lešinarima. Potrajala je i ta veza izvesno vreme, dok se nisu iz neke senke pojavili morski ljigavci, i gromoglasno došapnuli ribama, da njihova veza sa lešinarima nije dobra ideja, jer su zapostavljene u lošim radnim uslovima, pa bi zato trebale da traže bolje uslove za život sa lešinarima. Ribe su odlučile da mitiraju i naprave miting, a igrom sudbine, put ih je doveo do nemog konja, gde su već spremno čekale i ošišane ovčice. Udruženim snagama, postigli su neverovatan uspeh, zabeležen zlatnim slovima u istoriji razbijanja izloga i stvaranja opšteg nereda.

U jednom momentu, ovčice su iskezile svoje revolucionarne očnjake, a nakostrešene ribe, počele su da vitlaju velikim zlanim trozubcem, kojeg su pozajmile iz Posejdonove akademije nauka i umetnosti. Lisice, koje su se tajfunski uvukle u skupštinu, pobacale su kore od banana, koje su majmuni sa zapada starog sveta, ubrali sa drveća afričkih šljiva, verovatno u Africi. Po tim korama prokliznule su firmirane cipele mnogih vukova i lešinara, i neki od njih su pali, a razdragane ovčice i vesele ribe, su zapevale i zaigrale, željno očekujući najavu tendera za nove izvore. Novi izvori svakako dokazuju, da su ovčice ipak ostale priglupe, a ribe nikada nikome neće dati svoj glas. A nemi konj, i dalje uporno stoji na istom mestu i ćuti, očekujući novu, nemoguću misiju.