Aleksandar Veliki

Davne 2256-te godine, poslednji ruski car je, posle duge opsade, konačno predao ključeve grada Pekinga, Aleksandru Velikom Picoustom, 31-oj generaciji klonova Aleksandra Picoustog Vučića, a samo dve godine pre toga, na kupoli bele kuće u Vašingtonu, zavijorila je Aleksandrova pobednička zastava. Sa ekstremno jakom vojnom silom imperijalne Srbije, i izuzetnim uvlakačkim sposobnostima, Aleksandar Veliki Picousti je priveo kraju završnu epizodu osvajanja planete. U Hamburgu, koji je tada bio periferijalni deo srpske prestonice, najavio je početak osvajanja univerzuma, glamurozno, u stilu originalnog Aleksandra Picoustog Vučića. 

Sve je počelo u nekoj nedođiji Bosnilenda, sa lokalnim orgijama vučje družine, pri kojoj je jedna vučica neočekivano ostala u različitom stanju od normalnog. Posle nekog vremena, na svet je došao jedan mali vuk, koji je bio tako malen da su mu ostali vukovi dali ime Vučić. Brzo je skontao da je mezimac družine, i da na dreku može da dobije šta god hoće, kao i svako razmaženo derište. Naravno, čim je shvatio da može da menja dlaku po želji, naučio je da prazna obećanja mogu biti od velike koristi. Odrastajući, uspeo je da neke jače kurjake stavi u svoju zaleđinu i zavlada čoporom. Međutim, teritorija čopora mu je postala mala i poželeo je mnogo više, ali da bi osvojio više, morao je postati čovek, a ne ostati vučić. Preko nekih veza su ga odveli do šumske vile, koja ga je nekim čudom, a po narudžbi, pretvorila u čovekoliko biće. Vila se ložila na debele silikonske usne, koje nije mogla sebi da priušti, pa je dala sebi toliku slobodu, da čovekolikom Vučiću oblikuje lični opis, a posebno gubicu. Oduševljeni čopor ga je nazvao Aleksandar Picousti Vučić, a kasnije se pokazalo, da je taj fatalni oblik gubice bio ključni alat u njegovoj političkoj karijeri. Svašta je moglo da uđe, a pogotovu da izađe iz te gubice. 

Da bi mogao da osvaja, morao se dobro naoružati, ali prilike u Bosnilendu nisu baš bile posebno povoljne, jer su muslimani pokupili skoro svo naoružanje, pa je odlučno odlepršao u susednu Srbiju. U to vreme Srbija je bila žestoko naoružana, sa dve oštećene viljuške i jednim nožem za mazanje, koje su bile ruska donacija, po povoljnoj ceni. Tako je, Aleksandar Picousti Vučić, krenu u krstaške pohode osvajanja sveta. I Srbija je od njega imala velike koristi. Udario je kamen temeljac Beogradu na vodi, skupo je prodao beznačajni rudnik olova nekom siromašnom šeiku, zabranio je pljačku naroda, jer je to isključivo njegova privilegija... i moglo bi se nabrajati još decenijama, bez trenutka odmora. Zapanjeni njegovom snagom i sposobnostima, mudžahedini srednjeg i bliskog istoka su prilikom ritualnih klanja uzvikivali Aleksandar hu akbar, a Gandijevi su namerno pomrli mnogo ranije, jer su saznali da će i legendarni Tito postati samo bleda Aleksandrova senka. 

Ali, znao je, da i pored savremenih naučnih dostignuča, neće poživeti više od 350 godina, pa je nesebično dao da se, po njegovom geneskom kodu, naprave klonovi, koji će posle njegove prerane i neprežaljene smrti, nastaviti da osvajaju sve što se može osvojiti. Nekoliko prvih pokušaja kloniranja je bilo delimično neuspešno, jer su umesto klonova nastali klovnovi, koji su ipak našli svoj smisao života u lokalnim cirkusima. 

Ipak, Aleksandar Veliki Picousti Vučić, koji je bio 26-ta generacija klonova Aleksandra Picoustog Vučića, trijumfalno je pobedio u ratovima zvezda i osvojio je dvanaest poznatih galaksija. Da bi obezbedio sigurna međuzvezdana putovanja teroristima i atentatorima, asfaltirao je kilometre zvezdanih staza, i tako omogućio bešumna kretanja letelica sa ringišpila. Fotokopiao je sebe u desetak miliona kopija, i u svako pleme na svakoj planeti poslao je bar jednu svoju kopiju. Svako pleme na svakoj planeti je moralo da kupi i konja, na kojem će Aleksandrova kopija sedeti sa krunom na glavi i mačem u ruci, sa ciljem nadgledanja dešavanja u svakoj urbanoj sredini. Na taj način je obezbedio da sve informacije koje dobija budu autentične. 

Na matičnoj planeti Zemlji, više nije bilo nijedne zasebne države, nijedne religije, nijedne rase, nijednog mišljenja, a i Zemlja je promenila ime u Aleksandrovo. Svaki stanovnik se zvao Aleksandar, odnosno Aleksandra, svaki grad se zvao Aleksandrija. Čak su i stanovnici bivših kineskih regija, morali da nauče da izgovaraju slovo r, jer Aleksandar nije prihvatao varijante Aleksandal ili Aleksandaj. Aleksandar Veliki Picousti Vučić je malo više poštovao mušku populaciju, pa su mnoge devojke menjale pol i tako postajale omiljenije. Planinski medvedi su strpljivo čekali svoj red u veterinarskim ambulantama, radi ugradnje silikona u čeljust, da bi mogli da se pohvale zavodljivim picoustim čeljustima. Svaki obrađeni medved se zvao Aleksandar Picousti Medvedev, i dobio je na poklon dva kvadrata šume. Radost i sreća su vladale na planeti, vladaju na planeti, i vladaće sve do kraja, kojem niko ne nazire ni početak.