Bocko (dan jednog masnog komesara)

...prijatan san se  završavao, ukus viskija i miris žurke budio je Bocka. Kroz mutan pogled, teško otvarajući oči, prisećao se prethodne prijatne noći. Bio je „zvezda“večeri posle ispijenih čaša, otvorio je ego  i "mudro" zabavljao skup "lokalne elite“. Bio je kao glumac na  najvećoj sceni, u briljantnoj ulozi koja će se pamtiti...bar  tako je verovao, dok mu se osmeh slivao niz lice.

Najzad otvori oči, pogleda kako se kroz prozor smenjuju pahulje sa suncem, lep ali prohladan dan se nazire. Prevrnuo se na drugu stranu kreveta napipavajući blokčić, nešto tražeći: "Danas je nedelja, uh baš  loše", pomisli Bocko. Danas treba osmisliti dan, a nedelja mu je uvek teško padala, sam da ostane u stanu i još bez publike je  preteško, nikakva  događanja nedeljom se ne dešavaju kao  radnim danima  ispunjenim  raznim  dešavanjima  provincije, uvek se neko muva, uvek ima nekoga, prave se otvaranja raznih događaja i što je najvažnije, hrane i pića je u izobilju. Svi ti dani su  tako slatki i ispunjeni, još ako si nadahnut, pa da brbljaš i zabavljaš  ljude, to  je  predivno.

Već je kuvao prvu jutarnju kafu. Ogrebavši ostatke ustajale kafe, kiseo izraz lica mu se ocrta: "Baš  loše", pomisli kako je loše da ovako započne jutro ili dan, ali brzo poče  prevrtati po glavi gde otići, gde...treba mu neko mesto gde nije dugo odlazio...

I kao munja prostruja mu misao da kuma nije  video  dugo, dugo, bar dve sedmice. Bože, kako je zaboravio na njega? Opravdaće se kako je bio zauzet radom, pozvaće ga u šetnju... Ali, kum ne voli šetnje po ovakvom vremenu. "Daaa", pomisli, "Idealno je. On će me pozvati da dođem na moj samopoziv", ipak, na trenutak mu bi teška pomisao da će  morati da trpi njegovu ženu, koja mu je bila odbojna, odbojna, ali je sputavao sopstveno gađenje pri pomisli na njene đakonije koje je izvrsno spremala. Teška mu je i pomisao da će kum posle flaše vinjaka  već  biti agresivniji i da  će  ga  prozivati za sve i svašta, ali kum se mora istrpeti...

Ozarenog lica, baš kao dete koje je pozvano da uzme poklon, jurio je kroz zaleđene ulice, nozdrve su se ledile, ali osmeh nije silazio sa lica, jer spas od praznine i samoće nedeljnog jutra je prevaziđen, utočište je pronađeno...

Nameštenog izraza lica pokuca na vrata i pojavi mu se ona, ona koju mrzi i koja mu se gadi, ali se osmehnu usiljeno da bi je otoplio. Pokušavao je srdačno da joj priča uobičajene stvari, sa akcentom kako je presrećan što ih vidi posle toliko vremena, pa pomalo i zabrinuto zašto ih nema, zašto ga ne posete... Stare, jeftine fraze na koje je ona navikla, pokazujući mu  ljubaznost i ništa više od toga.

Već su kum i on uživali u prvim čašicama koje su zagrejavale telo, a kuma je poslušno  počela iznositi sitne đakonije. Bocku se otvori srce, poče patetično, kao u vodvilju, da  glumata. Nizao je pohvale, male, sitne pohvale, pokušavajući da svoje domaćine uvuče u  beznačajne događaje, da ih predstavi kao vrlo važne, ali okom je streljao po  stanu, snimajući  svaki  detalj. Jače  od  njega je to, jer mora smisliti i poneku pakost, mora im servirati neku malenu gadost, sladostrasno uživajući u sopstvenoj nadmoći nad dvoje, po njemu bezličnih i ne baš pametnih ljudi... "Da", pomisli Bocko u trenutku kako je njima čast što mogu slušati njega...

Dan je već uveliko prošao, zimski dani sami po sebi kratki su, ali nikako mu se nije  polazilo kući. Vrteo je polupraznu čašu i započinjao neku već ponovljenu priču sada u  drugom ruhu. Računao je da će zagolicati misli svojih domaćina, a sve nadajući se da će...

Najzad sa sumrakom, kum, poput gostoprimljivog i dobrodušnog domaćina, izvadi  sa  neke  police otvorenu flašu pića i Bocku zasija svetlo, "Baš u pravom  trenutku", pomisli, a spremao se da ustane i krene, evo još kupljenog vremena. Iako su pogledi  domaćice streljali, čas njega, čas muža, on se nije obazirao, pogled bi  sklanjao, ili  se  pravio nevešt da  vidi to što ne želi, okretao se, vrpoljio, prepuštajući da kumu  budu  upućene otrovne strelice koje  mu  je žena  slala... I najzad,  ona ode u drugu sobu zatvarajući vrata za sobom...

Ponoć  je, sit i zadovoljan Bocko je pokretao svoje telo, još jedan lep dan je  proveo, poklonjeno vreme je iskoristio. Nije gladan, stomak mu je zadovoljno pevušio, a ni mraz mu ništa nije mogao, toplota tečnosti grejala ga  je...

Sutra počinje novi dan, biće nešto novo...ulogu će naučiti sutra...