Bog na zemlji, a narod na nebu

Bilo je to u nekoj Zemlji seljaka na brdovitom balkanu, jedna od onih po čijoj zemlji Bog hoda, a narod je nebeski. Dosadilo Bogu da ga ti ljudi gledaju s visine i shvatio je da je glupo deliti pamet. Pametni su ga za muda hvatali. Oni kod kojih se pamet ni posle silnih podela nije primila, uhvatili su ga za kurac. Zabolelo je Boga međunožje. Rešio da se požali Đavolu.

- Vrhovni komandante, imam neke ljude, zovu sebe Srbima, mada je većina ono što je ostalo od Turaka posle petsto godina.

- Druže, pa jel Turci ili Srbi? Juče sam baš bio u Turskoj.

- Oni se prema sebi ponašaju kao Turci.

- Nazvaćemo ih Poturice. Kakav problem imaš, da ti ga rešim?!

- Koliko god pameti da im podelim oni ispadnu glupi i opet se hvataju za mene.

- Dobro da im ja nisam kriv, druže.

- Nisam im ni ja kriv, ni ti kao Đavo nego oni sami. Došao sam kod tebe da ispravim krivicu.

- Ispravljeno, druže, sad im je krivica prava. Kako još mogu da pomognem?

- Vrhovni komandante, zašto vole tebe više nego mene iako se u me kunu, mole mi se i slave slave?

- Slave slave zbog mene, druže, da se nažderu i napiju. Oni na sveca đavola traže.

- Šta im ti deliš pa te više poštuju?

- Taj nebeski narod je pao nisko. Em su sirotinja, em su sirotog uma. Dam im zejtin, prašak, malo šećera, nekad im dam sitno - hiljadarku, a nekad dve. Jeftin je to narod, a ti im deliš pamet. Ta je najskuplja. Ugledaj se na mene. „Sve te moje izmišljotine postadoše stvarnost, a njihova stvarnost velika laž“.

Rešio je Bog da deli glupost Srbima i šakom i kapom u narednih sto godina. A nakon tog jednog veka došao je da ih opet obiđe. Bog je po drugi put među Srbima. Kako dolikuje prvo je ušao u crkvu. Iznenađen, shvatio je da je na svim ikonama jedan čovek, a taj Isus nije. Veliki broj ljudi klečao je na kolenima i molio se toj “ikoni” od čoveka. Bog se uhvatio za glavu, shvatio da je preterao i da je sad kasno da opet počne pamet da deli.

- Pogrešnom se, Srbi, molite!

Trčao je koliko ga noge nose, a zatim je čvrsto nebesko tlo zamenila voda. Podigao je Bog pogled i ugledao natpis „Beograd na vodi“. Prekrstio se levom rukom i uzdahnuo :” kakva je ova voda po kojoj ni ja ne mogu da hodam no se davim.“ Uhvatio se za neku drvenu slamku i doplivao do obale. Setio se šta mu je Vrhovni komadant rekao : "Sve te moje izmišljotine postadoše stvarnost, a njihova stvarnost velika laž". Nastavio je beg. Opet su njegove noge ubrzale, ali je korak zamenio pad, sapleo se Bog na kamen i pao na teme, udario je glavom o nebesko tlo. Iz čela je iscurila krv, iz oka suza „oh, pomislio je, tako bih voleo da je ovaj kamen- temeljac neke moderne države, ali ne. Na njihovom temelju se ni pepeo ne može izgraditi”. Rešio je Bog da u Srbiju više ne dolazi. Pobegao je glavom bez obzira dok mu je na ramenima.

- Oprostite mi, jer znam šta činim. Ja vama ne mogu da oprostim, jer ne znam šta činite.

Hteo je da pogleda taj narod, ali oni njega videli nisu. Zatim se ispružio ka njihovom nebu i dig‘o ruke.