Čovek koji je tvrdio da je nomalan

-Dakle, vi za sebe tvrdite da ste normalni? – upita psihijatar vezanog čoveka, gledajući ga pronicljivo.
-Naravno da sam normalan! – brecnu se čovek.
-Vaša supruga kaže da ste pre par godina dobili poziv od ujaka iz inostranstva da sa porodicom odete kod njega. Tamo bi vas i vašu suprugu čekao obezbeđen smeštaj i siguran posao. – reče očigledno obavešten psihijatar.
-Naravno da sam odbio! Pa šta?! – urlao je čovek u beloj, bolničkoj pidžami, -Kao da ovde ne može da se zaradi novac!
Psihijatar potvrdno klimnu glavom, pa reče nakon što pogleda u listu:
-Vaš prijatelj, koji je inače nezaposlen, kaže da ste tražili od njega novac da platite kiriju i račune, a da ćete mu isti novac vratiti čim dobijete obećanu povišicu koja vam sledi nakon što napredujete u službi.
-Jesam! Šta je tu čudno?! – migoljio se vezani čovek, -Obećali su mi to unapređenje!
-Da, da. A zašto bi dobili unapređenje? – upita psihijatar, podigavši obrve.
-Kako zašto?! Pa zbog mog zalaganja na poslu, naravno! – vikao je čovek.
-Dooobro. –uzdahnu psihijatar, -Ovde imamo i vašu decu koja kažu da im svake godine obećavate letovanje koje ćete uplatiti čim izađete iz minusa?
-Rani pseto da te ujede! – zarežao je čovek, -Mogu da se oproste od tog letovanja!
-Dobro. To bi bilo to. Nemam više pitanja. – reče psihijatar dok je ustajao.
-I, šta sad? –upita bojažljivo čovek, -Mislite da nisam normalan?
-Ne ja, to misle ljudi oko vas. – reče psihijatar, naslonivši se na stolicu.
-Pa, hoću li zbog ostati u ludnicu? – iskolačio je pacijent oči.
-Taman posla. Takvih ludaka je i previše, a mi zaista nemamo mesta za sve. – reče psihijatar i napusti sobu.