Deda Raka nije na spisku

Mali stambeni prostor u kojem živi porodica Dedić, ovih dana se činio manjim nego inače. Za to je zaslužan deda Raka, koji je gotovo bez ikakve najave i ne baš svojom voljom odlučio da liši porodicu njegove male, ali korisne penzije. Činilo se da je nad dedinim uzglavljem zasela smrt koja poput besposlene komšinice nikako da ode.
Poznato je da kod nas nesreća privlači radoznale oči kao što izgubljena lizalica na dečijem igralištu privlači mrave. Deda Raka je već nekoliko meseci gotovo nepokretan, ali je konstantno imao dobar apetit, bio je razborit i srce ga je dobro služilo. Međutim, od pre nekoliko dana ovaj starac ne govori, staklastim pogledom zuri u tavanicu i odbija hranu. To je zabrinulo njegove ukućane, ali i mnogobrojnu rodbinu i prijatelje, te su mnogi dolazili kako bi se od njega oprostili ili kako bi ga okuražili da nastavi životni put.
Svi posetioci, bili oni optimistični ili ne, donosili su deda Raki darove u vidu pomorandži, mandarina, jabuka i banana. Bilo je tu i sokova u tetrapaku, zatim ručno spremljenih štrudli i vanilica, ali i kutije sa kupljenim kolačima. Deda Raka nije reagovao ni na njihovo prisustvo, ni na darove. „Rako, legendo, ’ajde ustani da mi pomogneš oko orezivanja vinograda.“ bila je rečenica jednog od onih optimističnih posetioca. Međutim, nakon nekog vremena i oni najuporniji bi zaćutali, a u sobi bi se čuo samo zvuk koji bi dolazio sa uključenog televizora.
Da maksima kako nesreća nikada ne dolazi sama ostane tačna, postarali su se izvršitelji koji su nenadano zakucali na vrata porodice Dedić. Za razliku od drugih mnogobrojnih posetilaca ovog doma, izvršitelji su došli sa namerom da odnesu, ne obazirajući se na to što je u kući čovek na umoru. Vešte ruke su iz kuće iznele veš mašinu, šporet, televizor, usisivač tom brzinom da se i smrt uplašila da umesto nje oni ne odnesu deda Raku. Međutim, smrt tada nije znala da će koliko sutra pokunjeno napustiti ovaj dom bez dugo vrebanog plena.
Deda Raka je sve iznenadio svojim apetitom i dosta brzo se oporavio i ponovo je postao onaj stari. Pripadnici porodice Dedić su se zahvalili Bogu što im je ostavio i dedu i njegovu malu, ali korisnu penziju. Nikom od njih tada nije palo na pamet da se zahvali i onom izvršitelju koji je odneo televizor čiji je zvuk, a naročito onaj za vreme informativnog programa i doveo dedu do samrti.

Željko Žele Jovanović