Dvadeset i pet pinčkastih godina

Eto, sa neizmernom radošću konačno dočekasmo naučno fantastični jubilej četvrtvekovnog postojanja i rada univerzalne mašine za ispiranje, pretpranje i pranje nacionalnih mozgića, koja ujedno funkcioniše i kao direktni transporter želja njegovog veličanstva široj javnosti, zbog čega je i dobila status nacionalne televizije. U čast ovog nesvakidašnjeg događaja koji se dešava samo jednom u istoriji postojanja ove planete, upriličena je šljašteća žurka na koju su pozvane mnoge javne njuške iz javnog života, koje su imale posebnu priliku da za bogatom trpezom piju i žderu do useravanja, dok raja nema pošteno ni šta da hasa. Ali, ne treba paničiti, jer kako prenosi nacionalna televizija, možda će nam bolje za nekoliko miliona godina. Ipak, neverovatno je da baš niko od sitne buranije nije imao čast da svojim prisustvom uveliča ovu feštu, pa čak ni fundamentalni pripadnici sendvič divizije, ali je sasvim izvesno ko će snositi troškove ove bahanalije.

Sve pada u drugi plan kada šef države putem ove pinčkaste televizije plasira novu epizodu svojih tragikomičnih gluposti. U poluvremenu utakmice između urugvajske Aldžazire i saudijskog Makabija navijači palestinske bundes lige imali su jedinstven i neponovljiv užitak da na monitorima luksemburške Marakane gledaju direktan prenos humorističke serije našeg velikog vođe, a Turska je, uvređena zbog drastično skraćenih epizoda turskih sapunica, najavila bespoštednu borbu protiv lihtenštajnskih proizvođača sapuna. Patetično fekalisanje i prazna obećanja poslednjeg srpskog cara i ekranizaciju njegove visoke stručnosti u skoro svim sferama života u Srbiji, nisu u stanju da prekinu čak ni plaćeni reklamni materijali, od kojih veoma skromno živi čak i vlasnik nacionalne televizije. Dakle, nije bitan srpski narod, nije bitna Srbija, nije bitan ni univerzum, bitno je samo emitovanje veličanstveno neartikulisanih laprdanja našeg dragog cara, propraćeno lepo izrežiranim aplauzima. Neki izvori kažu da se svaki pljesak dlanovima plaća po jedan konvertibilni dinar, ali se od bruto aplauz pljesaka ipak odbija porez na dodatu vrednost. Naravno, savezna Vlada je dala predlog ministarstvu prosvete da najvatrenijim sendvičarima dodeli diplome i zvanja diplomiranih mitingaša, dok bi ostali dobili titule visoko kvalifikovanih aplauzičara. Pa, mora država da živi od nečega, ali i da prikuplja sredstva za neku novu proslavu ovog, ili nekog drugog  tipa. Obzirom da je izvor ove informacije iz vladajuće stranke, nije sigurno da je ova vest verodostojna jer postoji mogućnost da neko samo teži ka ličnom napretku dubokim istraživanjem debelog creva nekog višeg entiteta. Čak i sa dva razreda osnovne škole pojedinci su shvatili da se uvlakačka politika pokazala korisnom na ovom delu planete, pa su unapređeni sa još dva razreda sa kojima su stekli uslov za kancelarijski posao sa mogućnošću eventualnog šefovanja.

Sve u svemu, bez obzira ko je na vlasti, ovaj medijski mozgotrovač deluje na našim prostorima već dvadeset i pet nepovratnih godina, i veoma napredno nas je unazadio bar dvesto pedeset godina, a možda i više. Zaposleni na nacionalnoj televiji predano obavljaju svoj posao ne razmišljajući mnogo o posledicama svog rada, jer su ipak skontali da je rad u studiju mnogo lakši od forsiranja motike u njivi. Zahvaljujući nacionalnoj politici koju medijski servira jubilarna nacionalna televizija, stara fraza da se Srbin saginjati neće odlazi u zaborav, jer se novi Srbin već toliko savio da je kroz pirinčana polja ugledao kinesko nebo. Srećom po nas, Kinezi nemaju pinčkovitu nacionalnu televiziju našeg tipa. Da je imaju, pedesetak miliona Kineza bi kroz ista pirinčana polja gledala naše nebo koje više ne bi bilo naše.