Hoće se, al’ se ne može

Neko je jednom izmudrovao da se sve može ako se hoće, i pokazalo se da je u pravu jer je hteo da izmudruje, pa je i izmudrovao. Neverovatno je kako to nekima uspeva iz prve ruke, kao mojoj gospođi koja se pretvori u vilenjaka jer može kada hoće i žestoko vileni kada se doteturam kući iz kafane. Ne daj bože da još nanjuši tragove nekog ženskog parfema. Ipak, nije mi jasno zašto još uvek nemam svoj mali harem u svojoj velikoj jahti, a to sam hteo još pre nego što sam se rodio i još uvek hoću, al’ mi se nešto ne da. Sve mi se čini kao da sam pomalo izbaksuziran od strane neke neobjašnjive više sile, jer čak i guma na biciklu može da se probuši ako baš hoće. Hoće se, može se.

Odem u kinesku plodavnicu da kupim lepak i fleku za plobušenu gumu na biciklu, bacim pogled na cenu i u trenutku skontam da mi je jevtinije da gumu odnesem kod vulkanizela. Pogled na atraktivnu trgovkinju kineskog porekla momentualno je promenio moje mišljenje, do te mere da sam progovorio na kineskom. Pa, hoće se, može se. Trgovkinja je odjednom morala da ode zbog bolova u stomaku izazvanih urnebesnim smehom, a umesto nje došao je neki ozbiljno namrgođen Čajniz sa kojim iz principa nisam hteo da pričam čak ni na srpskom. Za utehu je što je nedavno još neko zalaprdao na kinskom jeziku i tako izazvao opštu stomakobolju u Kini, pa ga je kineska narodna medicina označila kao mogućeg inicijatora opakog kineskog stomačnog virusa. Moje dobro u ovoj situaciji je što se nisam pokinezio, tako da je mala šansa da podlegnem haranju ovog virusa. Dakle, ništa od kineskinje, jer je bolje da se držim domaćih komšinica proverenog kvaliteta.

Nešto sam planirao da po nekom već viđenom, ali ne i praktično dokazanom receptu zamenim komšinicu od šezdeset godina za tri od dvadeset, tako da bi mi ostale dve jer bi jedna otišla za pdv. Ali, komšinica otišla bogu na fabrička podešavanja, pa su moji planovi pali u hladnu vodu, prehladili se i otišli za komšinicom. Sreća u nesreći je da imam još komšinica, ali nesreća u sreći u nesreći je da ostatak komšinica nije nešto druželjubiv, a poziv na kafu shvataju kao poziv na kafu. Baš su konzerve. Eto šajzeraja, a baš sam hoćeo, al’ nesam možeo. I tako mi pade mrak na oči, kao da mi je elektrodistribucija odsekla struju koji nisam platio. Ali, tračak svetlosti koji se pojavio u mom mraku je da je jednu mlađu komšinicu opalio dobitak u kladionici, a njenog muža opalio srčko koji mi je otvorio neke nove vidike, jer dok nekome ne smrke, drugome ne svane. A komšinica druželjubiva, voli pozive na kafu iako kafu ne pije, pa sam pomislio da ne bi bilo loše da se malo prišljamčim u komišiluk, i onako rekreativno tešim novopečenu udovicu. Mislim, ne bih ja to zbog mene, nego da ona jadnica ne pati. Gre’ota božja. Međutim, u jednom trenutku mi se oglasio neki unutrašnji alarm koji me je upzorio da bi komšinica mogla ponovo da popuni srećni tiket i dobije u kladionici, što bi mene moglo da odvede na fabričko podešavanje, tako da sada u lokanu prodavnicu odlazim drugom ulicom. E moj bože, ne da me stavljaš na iskušenja, nego mi ga baš daješ po gasu. Hoće se, al’ se ne može. Ipak, mogu da kažem da sam srećan, jer moja gospođa ne ide u kladionicu. Za sada.