Iz života mojega - Epizoda: Evo kako sam postao zvezdaš

Pre izvesnog vremena, zamolio me dugar da njegovoj ćerki malo pomognem oko domaćeg zadatka iz tehničkog obrazovanja. Jbg, žensko je dete, pa joj rezanje šperploče nešto ne ide od ruke. Odradim ja taj domaći zadatak, a usput se melanholično prisetim i mojih školskih dana. Moderna cura svog vremena zahvalnost ne izražava račima, već bacanjem petice, ali i ja sam se trudio da budem moderan, makar i emotivno poderan, i podignute šake krenuše jadna ka drugoj. Ipak, skretničar sudbine je pomerio mehanizam toka događaja, pa je nekako došlo do pogrešnog skretanja sa mimoilaženjem naših udova, i ostade meni petica na čelu. Lepa, crvena. Lebac ti jedem, zar ti baš ličim na Če Gevaru, pa da mi treba zvezda na čelendri? He, ‘bem li te ludu i nezaboravnu. Jel’ to možda neki carski edikt bolje izgleda na naboranoj koži negoli na peglanom pergamentu, ili mi samo čelo izgleda kao našminkana oglasna tabla? I tako ja, silom prilika postadoh zvezdaš. U svakom slučaju, božjom voljom i srećom junačkom par dana kasnije moja zvezda čelebija nestade k’o da je nikad ni bilo nije, ali nestade i moja volja za izradom tuđih domaćih tadataka.

Nekada sam bio okoreli navijač Partizana, ali vremena se menjaju pa sam sada okorelo zagoreli nenavijač bilo koga. Možda zato što sport više nije sport nego biznis kladioničara u kojemu nemam baš nikakvih akcija. Ali, kada je su naši klubovi igrali utakmice sa strancima, normalno je da sam navijao za naše. I tako, jednom prilikom pre trideset godina, Zvezda igrala na svom stadionu polufinalnu utakmicu Kupa evropskog šampiona protiv minhenskog Bajerna. Prepun stadion navijača, sav u crveno-belim tonovima, a samo ja u crno-beloj opremi navijam za Zvezdu. Sasvim mormalno, jer je na grbu Partizana uvek postojala zvezda crvene boje. Prvu opštu radost navijača, pa i nas crno-belih zvezdaša doneo je Siniša Mihajlović u prvom poluvremenu utakmice, tako da sam zajedno sa pravim zvezdašima skakao od radosti. Vijorile su crveno-bele zastave, ali i jedna crno-bela. Kako god bilo, nemački fudbal nikada nije bio za podcenjivanje, i ubrzo je došlo do izjednačenja. Blago ubedačen, nastavio sam da gledam utakmicu navijajući za Zvezdu, ali kada su nemci poveli sa 2:1, više nisam imao živaca da gledam, i ugasio sam televizor.

Odosmo, jednom prilikom, moja unuka i ja u obližnju kinesku prodavnicu i unuka počne da me muva za slajm. Jes’ lošeg kvaliteta, ali je cena smešno mala. Ipak, nekako predosećajući da će nas baba ubiti k’o zeca ako se kući vratimo sa popularnim ljigavcem, pa nekako odgovorim unuku od predstojeće katastrofe. Naravno, iz kineske prodavnice se nije moglo izaći praznih ruku, tako da se moja unuka odlučila za komplet samolepljivih plafonskih zvezda koje su nekom magijom vidljive u mraku. Njeno interesovanje za ove zvezdice na plafonu trajalo je kratko, obzirom da je većina njih već pootpadala sa plafona, pri čemu je došla do izražaja njena neverovatna kreativnost. Jednu zvezdicu je pomalo nakaradno ofarbala babinim crvenim lakom za nokte i zalepila na moj beli kačket. Nisam to na vreme primetio sve dok me jedan klinac u lokalnoj prodavnici nije upitao da li ja to navijam za Zvezdu ili sam došao sa neke druge planete. Tek kada sam pogledao u jedno od ogledala marketa bilo mi je jasno šta je klinac hteo da kaže. I opet ja postao zvezdaš koji je brzo sakrio kačket da bi izbegao moguće komentare. Kako god okrenem, suđeno mi je da budem crno-beli zvezdaš.