Jedan petak čoveka koji tvrdi da nije sujeveran

Gospodin Malerović za sebe nikada ne bi rekao da je sujeveran, ali opet, nije jedan od onih koji bi izazivao sudbinu. Hodao je podignute glave sa rukama na leđima, nikada nije žurio, pa zašto onda ne bi sačekao da neko prođe ispred njega, ako mu je prethodno crna mačka prešla put?
Prošlog petka ustao je kao i svakog drugog dana, jer kada nisi sujeveran, petak, pa čak i onaj trinaesti, je sasvim običan dan.
Dok je sipao vodu u lonče za kafu, gospodina Malerovića je zasvrbeo nos. Počešao ga je dlanom i pomislio:“Da sam sujeveran sada bih verovao da ću se iz nekog razloga ljutiti.“
Toplota ringle je činila svoje. Kafa se pripremala da proključa i to u trenutku kada je ovog domaćina zasvrbelo desno uho. Pomislio je:“Da sam sujeveran, zasigurno bi pomislio da ću čuti neku vest.“
Kafu sa tacnom pažljivo je prineo stolu. Otvorio je flašu sa mineralnom vodom, nasuo je u čašu i doneo pored kafe zajedno sa ratlukom od ruže.
Dok je pogledom tražio daljinski upravljač, zasvrbeo ga je desni dlan. Gospodin Malerović pomisli:“Da sam sujeveran, sada bih verovao da ću dati, možda izgubiti neki novac.“
Kada je konačno pronašao daljinski upravljač, ovaj čovek koji nije sujeveran, uključio je vesti na svom televizoru.