Jedno nenajavljeno podne

To što ogromni sat na ziduove znamenite gradske građevinenije otkucao podne, nije ništa neobično u ovom gradu. Pomenuti sat već nekoliko godina pokazuje 2 sata i 45 minuta. Vreme u ovom gradu je stalo mnogo pre nego što je to naznačio i ovaj sat. On kao da je vremenom zastajkivao ne bi li ga grad sustigao ali to se nažalost nikada nije dogodilo. Sat je na kraju odustao ili ga je ta neizvesnost u čekanju ubila, uhvativši ga u tom raskoraku. Iako sat nije otkucao podne raznorazna druga otkucavanja su se zbivala u tom trenutku. Jedan ambiciozan radnik je, krenuvši na ručak, onako usput svratio u kancelariju kod svog direktora da, isto tako usput, otkuca još jedno jutrašnje kašnjenje jedne svoje koleginice. Nešto dalje, u skupštinskom restoranu, jedan nestrpljiv poslanik opozije, otkucava dešavanja iz svoje stranke svom skupštinskom kolegi iz stranke na vlasti. Prijateljski nastrojeno i zahvalno tapšanje po ramenu obećava vedriju budućnost ovom opozicionaru. Tu su i ona školska tužikanja odnosno otkucavanja, budući da pričamo o njemu. Jedna mala Jovana je otkucala svog druga iz odeljenja kod učiteljice zato što je on, jednoj drugoj devojčici iz jednog drugog odeljenja, na odmoru, ubacio puža golaća u gaće. Da li je Jovana budući vođa nekog femističkog pokreta, sociolog ili je samo još jedna ljubomorna žena u nizu, vreme će pokazati. U svakom slučaju ni ovo otkucavanje ne donosi ništa dobro. Sutradan će se na velika školska vrata pojaviti dečakovi roditelji, pojaviće se i istraumirana devojčica da posvedoči monstruoznost ovog dečaka. Ko zna šta bi, ništa manje istraumirani puž golać, izjavio samo da ume da govori nama znanim jezikom. Dakle, otkucavanja su se dešavala iako je gorepomenuti ogromni sat ostao nem.
Međutim, podne je stupilo na pozornicu i ono se dešavalo bez obzira što nije pompezno najavljeno.
Podne je , kao što možemo da vidimo, za nekog značilo samo podne a za nekog je značilo i ručak. Ma koliko da nam ručak zvuči kao nešto divno, kao povod da se okupi porodica za istim stolom, ručak nije u obavezi da uvek donese radost. Evo, baš ovog podneva jedan ručak u bolničkoj sobi je doneo suze jednoj majci. Kada su mršavo natovarena bolnička kolica pristigla u sobu ,u kojoj je ova majka boravila sa svojim bolesnim detetom, kada se poslužavnik sa obrokom koji treba da podeli sa detetom našao na njenom trbuhu, majka je zaplakala. Od, kao po pravilu ljute medicinske sestre, možemo čuti da je u pitanju jedna razmažena žena bez razumevanja. Od jedne druge majke koja je čvršće građe od ove uplakane a sa kojom deli bolničku sobu, možemo čuti da je ovaj serviran ručak bio ispod svakog ljudskog dostojanstva i da će se žaliti upravniku bolnice. Istina je da je bilo kakav obrok serviran u bolnici otužnijeg ukusa od onog koji je serviran kod kuće. Prstohvat gorčine dodatno ako bolničku sobu deliš sa svojim detetom. Desert može da bude izistnski sladak jedino ako se u tom momentu pojavi doktor sa dobrim vestima. Bilo kako bilo, sumnjam da je uplakana majka zajecala zbog tuge za sobom i što se neće pristojno nahraniti.
Podne je za jednog prosjaka, ispred crkve u glavnoj gradskoj ulici značilo i kraj radnog vremena. Krišom bi pogledao na svoj džepni sat, zatim bi sačekao da se gužva raščisti a onda bi pokupio svoje prosjačke rikvizite. Pohaban šešir sa prikupljenim novcem, jastuče na kojem je sedeo, flašicu vode i svog mršavog i ćopavog psa, koji je zbilja izazivao sažaljenje. Za sirotog psa je podne takođe predstavljalo kraj smene s tim što mu se on nije radovao. Do podneva on je bio slobodnog vrata, gazda ga je često mazio, grlio i ljubio u teme glave. Posle podneva psa je čekao tešak lanac oko mršavog vrata i oko kolca koji je pobijen ispred trapavo napravljene kućice. Nakon što bi pokupio pomenute rekvizite, prosjak bi otišao do jedne sporedne ulice u kojoj se ne plaća parking, pažljivo bi osmotrio okolinu i tek onda bi ušao u svoj automobil, zajedno sa ćopavim psom. Sa druge strane, jedna debela majka, takođe prosjak, čekala bi podne kako bi svoje radno mesto premestila ispred crkve. Ona je prosjačila sa svojim sinom. Pokušala je ona nebrojano mnogo puta da uhvati jutarnji špic, kada su vernici koji dolaze u crkvu verom nadahnuti i odobrovoljeni ali je uvek oterana od strane pomenutog gospodina sa mršavim psom i automobilom.
- Mama, jede mi se sladoled.
- Zbog ovakvog ološa mi pošteni, siromašni ljudi ne možemo da dođemo do svog dinara. Koji antrad sada da sedimo ovde? Ljudi iz crkve otišli, ovaj je pokupio sve što se moglo pokupiti!
- Može li bar lizalo?
- Zaradi pa kupuj šta ti je volja!