Jednog sumornog dana

Ptice su tog dana utihnule, vremenski uslovi su bili neodlučni, kiša nije padala, ali su bili idealni uslovi za nju. Slikar je u ateljeu dobio inspiraciju da naslika smrt, ulični pesnik je recitovao odu smrti i sve je u tom danu nekako mirisalo na umiranje. Istina je, naravno, da ljudi umiru i onda kada je napolju lep i sunčan dan, ali opet, verujem da je mnogo lakše napustiti svet po jednom ovakvom, sumornom danu.
Za čoveka koji je bio u komi, već punih pet godina, vremenski uslovi nisu predstavljali baš ništa. Niko nije znao da li je on svestan bilo čega. Njegova supruga je ranije redovno dolazila i govorila je svom suprugu o svakodnevnim dešavanjima iz njenog i života njihove dece. Ona bi ga tada držala za nepomičnu ruku i govorila bi satima. Često bi plakala, ponekad bi se i nasmejala, dok bi razmatrala šta ih sve čeka u budućnosti, kada se on probudi. Za to vreme aparat na koji je čovek bio prikačen ispuštao bi jednoličan zvuk.
Ženini dolasci su bivali sve ređi. Pa itada, kada bi dolazila, nije mnogo govorila. Izostajalesu one priče koje su imale za cilj da okuraže nepomičnog čoveka, ne bi li se on napokon probudio.
U ovom sumornom danu, oko bolesnikovog kreveta okupili su se njegovi najmiliji, supruga i dvoje odrasle dece, kao i doktor i medicinska sestra. Žena je plakala i držala bolesnika za nepomičnu ruku, a doktorove oči bile su usmerene ka sinu, čekajući da ovaj klimne glavom kako bi isključio aparat i oslobodio čoveka nezavidnog života.
Žena je šaputala svom suprugu onako kako godinama unazad nije, produžavajući na taj način agoniju.
Vrata bolničke sobe su se otvorila, a na njima se pojavila druga medicinska sestra koja je pogledom potražila doktora. Imali su hitan slučaj. Doktor, koji je čekao znak klimanja glavom, sam to uradi u pravcu novopridošle sestre. Iz hodnika se čuo zvuk televizora.
Shvatajući ozbiljnost situacije, sestra na vratima ništa nije rekla, ali je u tom položaju ostala dovoljno dugo da su ovi u sobi, da su bili skoncentrisani, mogli povezati šta se na televiziji govori. U pitanju je bio informativni program, tačnije vesti.
Žena je poljubila  supruga u čelo i pustila je njegov dlan. Dok se sin spremao da oduzme život onome koji mu je život podario, nepomičan čovek iz sveg glasa zaurla: “Ugasite to trabunjanje!!!”
Zbunjeni doktor je u tom momentu isključio aparat na koji je pacijent bio prikačen, ali je ovaj ostao živ i besan, u ovom sumornom danu, u kojem je sve nekako mirisalo na umiranje.

Željko Žele Jovanović