Kakav deda - takav unuk
Dremljivim očima starac je posmatrao igru svog dvogodišnjeg unuka. Iako usporeno, srce ovog dede bilo je ispunjeno ponosom, dok je posmatrao malca kako razbija automobil igračku o zid. Dečak je voleo da ga deka čuva zato što mu je tada bilo sve dozvoljeno, a i deda je voleo da čuva unuka zato što se tada osećao korisnim.
Svestan činjenice da mu se približava kraj životnog puta, deda je pokušavao da uoči što više sopstvenih sličnosti sa unukom. Tešila ga je činjenica da će deo njega ostati da živi kroz krv svog unuka.
-Ćelavi smo obojica… –pomisli deda – Takođe smo obojica gotovo bez zuba. Pa, nas dvojica ličimo k’o jaje jajetu. - smejao se deda.
Za to vreme, unuk je nastavio da vrši agresiju na mukotrpnim radom stečenim igračkama, ne obazirajući se na dedino proučavanje.
-Imamo nas dvojica još mnogo sličnosti, dragi moj. –obrati se deda dečaku. – Obojica jedemo hranu za lako varenje, obojica imamo nesiguran hod, a bome se i obojica nesvesno upiškimo, s vreme na navreme. –smejao se sumanuto starac na ovu svoju dosetku.
Pitanje je koliko bi jošzajedničkih odlika starac pronašao između sebe i svog unuka, da po unuka nije došla njegova majka, kako bi ga pripremila za spavanje.
Nakon nekog vremena, dečak je ležao u krevetu slušajući bajku za laku noć. Bajka je govorila o dalekom bogatom kraljevstvu, gde su oblaci od šećerne vune, gde rastu šume lizalica i gde teče reka tople čokolade.
Za to vreme, starac je sedeo u fotelji ispred glasnog, pojačanog televizora, slušajući vesti. Vesti su govorile o ekonomskom preporodu naše zemlje, o predstojećem povećanju plata i penzija.
Deda i unuka je istovremeno obuzeo spokojni san.