Kako beše ono na d?

Imam ti ja, dete, najveću i jedinu tezgu na Kalenić pijacu. Silom sam rasterala sve ostale i dobro mi ide. Mis'im, kako i ne bi, pa jedina sam. Kako - tako? Pa, tako lepo. Ne pitaj me ništa!

Nego, došo' mi otoič onaj ulickani da moli da primim onog našeg nesrećnog komšiju, da i on nešto prodaje na moju tezgu, onako s' ćoška.

"On je skroman", kaže ulickani, "Ne traži mnogo, daj šta daš". Ima neku robu koja mu je ostala bog te pita od kada pa da je nekako uvalja i on. Ako završimo poso', to što se onomad bunio malo što sam otela pijacu - ulickani garantuje da će komšija da stisne usta, ki' stipsu da je jeo, daleko bilo. Ma sve će ni' sluša ki' bela lala. Ako pristanem, još veli - druge će zamajava i sve ima da viče: "Kaki' monopol, kaki' bakrači! Viš' da i ja prodajem svoju robu - lč mi niko ne brani."

"Sve to, sele, ima da izgleda ki' slobodno i kako beše ono, na vr' mi jezika ... aha, demokratski" - kune se on, sve pršti.

Ja ga nešto odmeravam, ono jes' sirotinja al' nije tol'ko loš, a komšija, ovaj što moli - zgodnjikav i uvezan sa sviju odozgo...

Kad porazmislim, more, će mu dam parče tezge, baš da vidim šta će uradi sa onu svoju bajatu robu. A i mene neka vajdica.

Rodila me majka, bre, lepu i sposobnu, nek' pocrkaju svi od zavis'.

E, tako!