Kazanova

U jednom seocu poznatom po čojstvu i junaštvu svojih žitelja, desila se neobična situacija i glas o tome pročuo se nadaleko. 

Selo beše visoko u planini, gde se zima proteže od Aranđelovdana pa sve do Vaskrsenja Hristovog, proleće stiže oko Vidovdana, a leta, ako ćemo pošteno, zapravo i nema.

U toj nedođiji radovalo se samo kuronjama, za ženskim detetom, ako bi došlo na svet, ponosni otac glavu ne bi okrenuo.

No, jednog leta stadoše se rađati samo ženska čeljad. Prođe i čitava godina, a ni jedno muško da zakmeči. Zazvoniše zvona na uzbunu, te se jedne večeri sjatiše muške glave na okup, da razmotre šta im je činiti.

U porti crkve, naložiše vatru, privukoše klupe, pa posedaše. Bidon ljute rakije, prepečenice, kružio je od ruke do ruke, od usta do usta, po skupu neveselom. 

-Šta smo, kukavci, Bogu zgrešili da nam ovim jadom bude uzvraćeno?- pitao se jedan za drugim, ali odgovora niotkud.  

– Prestupna je godina, ljudi, možda to ime neke veze? – reče neko.

– Nema! – kazaše ostali.  

– A da nije zbog snahe popa Sredoja, što smo je zimus oterali? Umalo čitavo selo nije posvađala palacajući svojim zmijskim jezikom.

– I sad nam se avetinja sveti, ali kako to da dokažemo?

– Zna ta svakoga đavola!

– Da su čista posla, nisu sigurno!

Što se više pričalo, sve manje se nazirao kraj njihovim jadima. A kad izbi ponoć, jedan starac reče kako je nekoć čuo da se ista stvar jednom već desila.

– Bilo je to u stara vremena, još smo se s Turcima hvatali za vratove. Tada je napobitno bilo dokazano da je to sve jedan zalazio po kućama i pravio žensku čeljad. Ako je tako bilo onda, može biti da je i sad.

– Može biti! – dočekaše ostali.

– Zato kažem: nema nam druge, braćo, nego da toj nesreći stanemo ukraj, da ne avetinja više po selu, oca li mu očinskog! – reče stari, pa još jedared muški potegnu iz bidona dok ga načisto ne iskapi.

Starčevu besedu svi prihvatiše za golu istinu. Sumnjičavo pogledujući jedan drugog, nije li, možebiti, neko od njih ta avetinja što ide po kućama i seje nevolju.

I onda, reč po reč, reč po reč, i konačno pade dogovor.

Potom se raziđoše. Klecavim korakom dovukao se svaki tić u svoje jato, nemajući čime da obraduje ukućane.

Od tada se ni jedan ne odvaja od puške, a straže su i danju i noću po čitavom selu.

A snajke, mlade i jedre, sanjaju li sanjaju svaka svog Kazanovu.