Konačište

Gospodin Petrović je oprezno zatvorio vrata radnje za sobom, kao da ne želi da naruši mir koji je narušavala vrlo tiha muzika iz vešto skrivenih zvučnika. Orkestar je svirao Mocartov " Rekvijem". Gospodin Petrović priđe pultu za kojim je stajao čovek tamne zalizane kose, odeven u crni sako na čijem se džepu šepurio znak firme - dva ukrštena mrtvačka sanduka, iznad kojih je tužna maska puštala suzu.

- Dobar dan! Dobro došli u " Zadnji čas"!

- Eh, da je dobar! Crn mi je dan danas! - tiho prozbori gospodin Petrović.

- Oprostite, moje saučešće. A ko vam je...?

- Tašta. Znate, bila je bolesna.

- Ah, pa onda nisam mnogo pogrešio poželevši vam dobar dan.

- Molim vas, kako vas nije sramota!

- Oprostite, ja i moje neslane šale. Nikako toga da se oslobodim, iako se bavim ovim tužnim poslom.

- Pa gledajte da se što pre oslobodite te navike, jer ćete ostati bez mušterija.

- Kao i svaka mušterija, potpuno ste u pravu. Da krenemo ispočetka. Čime mogu da vas uslužim?

- Pa, eto, hteo bih da taštu ispratim na onaj svet kako dolikuje.

- Naravno, potrudićemo se da to bude sa dignitetom kakav je zaslužila tokom života.

- Vi ste poznavali moju taštu?

- Ne, naravno, samo se tako kaže.

- Nemojte više ništa da pričate, molim vas. Ta žena je bila toliki baksuz da mi je dušu pila na slamku i iz inata je umrla pre mene, samo da bi me koštalo. Iako sam se ja redovno molio Bogu da me uzme pre nje.

- Znači, za gospođu, osnovni paket?

- Kako osnovni?

- Lep, od čamovine, u mat boji sa prigodnim vencem i krstačom u istoj boji i dezenu kao i sanduk.

- A ne, nikako. Hoću najskuplju varijantu!

- Ne razumem.

- Hoću da se nervira gore što sam je ispratio po svim propisima i pravilima, a ne onako kako bi ona mene ispratila.

- U redu, onda za vas ambience varijanta.

- Ja ću vas da udarim, vi niste pri sebi. Otkud za mene ambience varijanta?

- Ha-ha-ha, oprostite, nekada sam radio u salonu automobila, pa, eto, ostale neke fraze...

- Čudio bih ste da ste uspeli da prodate bar jedan automobil. Nego, da skratimo priču - čega ima u toj ambience varijanti?

- Imamo sanduk sa niklovanim držačima, staklenim otvorom za pokojnika, pločicom sa imenom i prezimenom na poklopcu, venac od prirodnog cveća, krstaču od plemenitog trešnjevog drveta, profesionalnu narikaču ili pleh- muziku, po želji.

- Dobro, sve-sve, ali otvor za pokojnika, čemu to?

- Pa da je poslednji put vidite, a i da ona uživa u sprovodu.

- Vi ste, gospodine, totalna budala i budite zahvalni da sam u žurbi, inače bih odavno otišao na drugo mesto.

- Nemojte, molim vas. Ja živim od procenta. Da li je po volji crna košulja?

- Hm, može, imate li broj 44?

- U slim ili klasik varijanti? Hoćete li i manžetne iz to? Možda i neki parfem? Imamo original ...

- Parfemi, manžetne... Čemu to?

- Mi smo moderna radnja, pratimo trendove. Pogledajte samo ove Ferre ili Gucci naočare za sahranu. Vaše crvene oči biće deo vaše intime.

- Hvala vam, ne treba, ja bih pošao.

- Ah, ne, nikako. Imamo i aplikaciju za mobilni telefon, javlja kad je prva subota, dvadeset dana, četrdeset dana. Ako je po volji, ugrađujemo i web- kameru tako da u svakom trenutku imate pogled na večno konačište vama drage osobe.

- Gospodine, koji od vaših sanduka se vama najviše dopada?

- Ah, izbor je težak, ali ako me pitate za favorita, onda je to ovaj Linkoln crni model sa ugrađenim Dormeo dušekom. Milina za večni odmor, kičma da vas ne boli. U poverenju, nekad i odmorim na pauzi u njemu. A zašto pitate?

- Hteo bih da ga kupim kao poklon za vašu sahranu, đubre jedno bolesno!- iznervirano zaurla gospodin Petrović i izlete na ulicu praćen zbunjenim pogledom ažurnog prodavca.

- Danas je teško ugoditi muštrijama, stalno su u žurbi i iznervirane, sa žaljenjem zaključi prodavac i rukavom poče da briše ugao jednog poklopca sve dok nije povratio visoki sjaj.

Dejan Andrejić