Kreativna kriza

– E, moj gospodine književniče, žališ se kako nisi dovoljno uvažen od književne kritike i hvaljen od čitalačke publike, a koliko do juče ni samom sebi nisi hteo da priznaš kakav imaš problem. Da si poslednju knjigu objavio pre više od decenije, i od tada ni slovca.

To sam rekao sebi u brk dok sam se, posle još jedne uludo probdevene noći za pisaćom mašinom, sav bled i oronuo ogledao u ogledalu, što i inače činim svakog jutra na prazan želudac, po preporuci mog tarapeuta.

Ubedio me je, naime, taj moj tarapeut, Dr Bistroum, da je poželjno prozboriti reč-dve sa svojim likom u ogledalu pre nego što se posvetimo dnevnim aktivnostima; oči u oči, kao sa najboljim prijateljem. Ali iskreno, ne da bubaš koješta šta je tebi milo, nego da se ogoliš do koske pred tim što te gleda iz ogledala, i da mu kažeš sve što te tišti, ili bar ono što te najviše tišti. To je, kaže Dr Bistroum, i ja mu verujem, najbolja preventiva od mentalnih tegoba i duhovnih inhibicija svojstvenih današnjem čoveku, i pozdan lek za ovu boljku što mene muči, a što joj od milošte tepamo: kreativna kriza.

– Kakva, bre, „kreativna kriza”! – vičem ja. – Ljudi moji, ne znate vi kakva je to napast – za nas pisce to je gore od smrti!...

– Hajde, dosta!... Dosta!... Pitaš me šta da radiš?! Marš tamo u ćošak, sedi i piši!... Šta? Ne znaš o čemu da pišeš!... Piši šta ti prvo padne na pamet. Pa onda sledeće na šta pomisliš; pa sve tako, stranicu za stranicom... Bezmalo o svakom drugom u tvojoj zgradi mogao bi se napisati roman, a ti, pametnjakoviću, kažeš nemaš o čemu da pišeš! Sve je sranje, gde god se okreneš. Tuga i ništavilo, na šta god pomisliš. Ma nemoj mi reći!... – zapenio je taj tip iz ogledala i gledao me namršteno pokazujući mi rukom na pisaći sto.

Krenuh najpre da se preznojavam a potom, razmislivši malo, i da mu se zahvaljujem. Dao mi je odličnu ideju, u mom košiluku ima takvih faca, stvarno bi se mogao napisati čitav jedan „Rat i mir”. Kako se toga sam nisam setio, pitao sam se dok sam uvlačio papir u  mašinu. No kako sam seo tako sam i dočekao zoru, opet s glavom na pisaćoj mašini. Taj što stanuje u mom ogledalu nije precizirao od koga da počnem, i ja šta ću, priberem se pa opet stanem pred njega i upitam ga, a on mi kaže:

– Glupane glupi, kreni od prizemlja pa idi redom! Zar sve treba da te učim?

Dobro de, ne žesti se, pomislim, a onda mi dopre do pameti – pa ja živim u prizemlju, u stanu broj 1! Ako sam pisac ne mogu da budem i komšija samome sebi.

– Pomeri se s mesta – odbrusih mu, pa se prekrstih. – Misliš da sam fijuk?...

Gledam ja njega, gleda on mene, i ne trepće. I ja onda, u svetlom trenutku razboritosti, skontam kako on zapravo hoće nešto drugo da mi poruči.

Da, nisam psiho, ali zato mogu da opanjkavam sebe s istim žarom kao što opanjkava komšija komšiju! Udarih se rukom po čelu, te brže-bolje opet sedoh za mašinu, da mi ta blistava misao ne pobegne iz glave.

PS: U međuvremenu sam stigao do trećeg sprata. Moj „Rat i mir” pretvorio se u „Traganje za izgubljenim vremenom”. Ali ne mari, važno je da sam ja prebrodio kreativnu krizu.