Lelujavi put ka slavi

- Moco, pojačaj malo taj televizor. - reče jedan od pijanaca konobaru.
- Ko je ovaj nalickani? - upita sve prisutne drugi pijanac, gledajući ka sada pojačanom televizoru.
- Neki mladić koji će se odvažiti da krene pešice na put dug hiljadu kilometara, kako bi stigao na godišnjicu velike bitke i poklonio se borcima koji su dali život u toj borbi.- reče stalni gost ove birtije, inače profesor književnosti u penziji (iz nekog poštovanja njega ne nazivam trećim pijancem).
- I ovolika pompa oko toga?! Ovoliko novinara i ostalog sveta što će neki dokonaš željan slave da pešači?! Nije ni čudo što smo propali. - uzvrati onaj prvi pijanac.
- Ne bih se složio sa tobom. U pitanju je mlad čovek, avanturista, dečko koji je svesan žrtve koji su ti borci podneli zarad nekog višeg cilja. Lep je to gest. Da je više ovakvih pripadnika omladine. - ponovo će profesor.
- Ma budala! - uključi se neko sa strane.
- Jašta da je budala. Koristi tuđu muku da bi se dokopao malo slave. Da je njemu stvarno do toga da se samo pokloni i oda počast tim junacima otišao bi tiho bez ovolike pompe. Gadi mi se! -
-Trebalo bi da prestaneš da piješ. U poslednje vreme čim popiješ malo više postaneš neotesano zakeralo. - uključi se u raspravu novi pijanac, - Lako je kritikovati. Zašto ti nikada ništa nisi učinio za svoj život? Šta je i loše u tome ako mladić hoće da postane slavan?! -
- Ma nemoj?! Da klepetam hiljadu kilometara da bih bio slavan?! To je tebi slava?! Što nije izmilsio neku mašinu, neki lek?! Lako je ovako biti slavan! -
- Pa kad je lako, a ti kreni iz ovih stopa pa stigni pre njega i preotmi mu slavu!  - reče profesor koji se na kraju ipak iznervirao.
- I da znate da hoću! Dosta mi vas je! Idem odmah! -
- E sedi tu i srči tu rakiju. Nisi u stanju do klozeta da odeš da se ne stropoštaš na pod! - reče onaj pijanac koji se poslednji uključio u ovu, složićete se, besmislenu raspravu.
- Ko nije u stanju?! Idem! Moco, platiću ti kad se vratim iz te zabiti. Gde je uopšte to? -
- Što južnije to tužnije... Biće da je negde na jugu. - reče onaj drugi pijanac.
- Odlično! Otišao sam! - viknu odlučno naš novopečeni avanturista i lagano se istetura iz kafane.
Zalupivši vratima za sobom prvi pijanac ostavi tišinu na usnama gostiju. Čuo se još samo mladićev intervju sa televizije koji u tom trenutku nije ni znao da je dobio konkurenciju na svom putu. Ispostaviće se da nikada neće ni saznati.

- Moco, pojačaj malo taj televizor. - reče onaj drugi pijanac, - Možda jave nešto za našeg Vitka. -
- Sumnjam da će išta javiti. Niko ni ne zna šta se ovde juče zbilo i gde se Vitko zapravo uputio. - reče profesor.
- Pa, dokle je stigao nesretnik? - upita jedan od pijanaca.
- Tu dole, do farme ovih Arsića. Tu su ga pronašli jutros radnici, u nekom kanalu. - odgovori profesor.
- Pa, šta kažu, od čega je umro? - upita neko.
- Ko će ga znati, možda srčani, možda moždani udar. Niko se nije mnogo ni interesovao. Vitko je živeo sam. - reče profesor.
- E kukavac. Ajte, neka mu je laka zemlja. - reče onaj drugi pijanac prosipajući gutljaj svog pića na kafanski pod. Ostali u glas poželeše Vitku laku zemlju i prosuše malo svog pića.
Za to vreme mladi avanturista u ganc novoj sportskoj opremi i rancem na leđima koračao je prema svom cilju u pratnji Hitne pomoći i par novinara u kolima. Nema sumnje da će biti prvi u istoriji koji će prevaliti toliki put kako bi se poklonio borcima. A Vitko? On će zauvek biti prvi pijanac u ovoj kafani.