Foto: 
RobertCheaib

Ljubav i pravo (3. deo)

Ljubav je neverovatan osećaj, implementiran u svakom svesnom živom biću, a služi da malo podigne emocije koje će uzdrmati adrenalin i blago pomutiti rasuđivanje. Postoje različite vrste ljubavi koje izazivaju različite emocije, ali je zajedničko za sve vrste ljubavi da izazivaju stresno stanje svakog pojedinca. Pa da vidimo koje su to najčešće vrste ljubavi u našoj svakodnevici, koje nas tako uzdrmavaju i neprimetno nam krate život.

Ljubav prema veri u Boga

Verovali ili ne, mora čovek u nešto verovati, pa makar i u sebe. Jer ako ne veruje ni u šta, verno društvo ga odmah prekrsti u nevernog Tomu, i opušteno ga izopšti. Velika većina ljudi na planeti veruje u Boga, ovog ili onog, a vera u Boga često prelazi granice normalnog, ljudskog. Veru u Boga često prati i vera u lagodni zagrobni život, pa fanatični vernici ne prezaju od požrtvovanosti, i žrtvuju sve što mogu, pa i život. Uglavnom tuđ život. Najveći vernici, završavaju visoke teološke škole i zauzimaju najviše pozicije u verskom društvu. Vremenom, dokazuju da vera može da im obezbedi lagodan život i pre zagrobnog života, pa se često viđaju kako se vozikaju u skupim blindiranim džipovima, u svilenim odorama, okićeni zlatom. Neretko, ulaze u politiku, pa i upravljaju državom. Neki se žrtvuju radi opšteg dobra, baveći se pedofilijom, jer na taj način objašnjavaju deci pojam Isusovih muka, a za taj trud bivaju nagrađeni dečjim dodatkom. Od naroda uzimaju sve što mogu, a kada raja stigne na dno egzistencije i počne da se buni opravdavaju se nejasnom spikom o nekom nejasnom iskušenju, na koje ih stavlja Bog lično. Bogobojažljiv narod guta takve bajke i nesebično donira sve što može, ne bi li se iskupio za grehe pred Bogom. Pa, stvarno su čudni putevi Gospodnji. Najšira populacija vernika slepo veruje da će i sutra imati, bar za pola hleba, kako bi mogli da uživaju u praznom sendviču. Na žalost, zahvaljujući najvećim vernicima, najšira populacija vernika često mora da se zadovolji praznim sendvičem, bez hleba. Ako uzmemo u obzir da je vera u Boga duševna hrana, kome onda još treba i materijalna hrana? Pravi vernik ima dve mogućnosti: da rikne od gladi s verom u Boga ili da završi Teološki fakultet i da opušteno gleda kako drugi vernici riknjavaju od gladi, s verom u Boga.

U dalekim zemljama Bliskog istoka, vera u Boga je obavezna, po svim zakonima prirode i društva. Nevernike tretiraju na veoma posebne načine, pri čemu su apgrejdovali pojam smrtne kazne. Usavršili su umetnost klanja i odvajanja glave od trupa, a majstori svog zanata, dobijaju titulu "laka ruka", ako glavu odvoje od trupa za manje od deset sekundi. Majstor ne mora imati završen Teološki fakultet, štaviše, ne mora imati ni završenu osnovnu školu. Dovoljno je da ima veru u Boga i dobar nož. Ukoliko na'vataju više nevernika, organizuju se lokalna takmičenja u klanju nevernika, gde specijalna komisija ocenjuje i boduje brzinu i kvalitet klanja. Majstor sa najviše osvojenih bodova dobija najviše lajkova i posebno pravo da u ime Boga, polako, sa zadovoljstvom, prikolje još jednog nevernika. Dovoljno je da se samo posumnja na nekoga da je nevernik, i dotični stiče ekskluzivno pravo i čast, da u ime Boga bude ritualno zaklan.

Svaka društvena sredina ima neka svoja pravila poštovanja i vere u Boga, pa se tako i ophode. Grade se hramovi gde će vernici imati pravo da pojedinačno ili grupno komuniciraju sa Bogom, ili između sebe o Bogu. Održavaju se službe gde se okuplja crkva i gde je pojedincima cilj da često budu viđeni jer, što su češće viđeni, smatraju se većim vernicima od drugih. Od toga nemaju ništa, ali su bar za kratko vreme u centru pažnje. Neki postaju toliko fanatični vernici, da se posle službe dopunjuju svetom vodicom u najbližoj kafani. Retke izostanke sa službe pravdaju bolešću, a brzo ozdravljenje pripisuju Božjoj volji i kafanskoj svetoj vodici. Dakle, s verom u Boga, pravac u kafanu.

Komentari

Komentari