Ludnica
Čini mi se da sam čitav život proveo u ovoj ludnici. Pretpostavljam da sam ranije bio lud, ako uzmem u obzir da mi ludilo koje me okružuje nije smetalo, ali sada je već postalo nepodnošljivo. Teško je svakodnevno podnositi sve te umišljene velikane na terapiji, teško je slušati njihove govore i „velike ideje“. Ja očigledno više ne pripadam ovde, biće da sam izlečen, ali to ne mogu da im objasnim. Ubeđuju me da je ovde mnogo bolje nego napolju i poturaju mi sedative i serviraju mi razne priče ne bi li me zadržali.
Gledam svezanih ruku u vanjski, normalan svet i želim da pobegnem tamo. Nisam lud da ostanem normalan u ludari, ali problem je u tome što svi ludaci oko mene tvrde da nisu ludi tako da ispada da sam i ja jedan od njih ali nisam. Zaista nisam.
Psihijatrijska ustanova u kojoj boravim iliti ludnica je u veoma lošem stanju. Sve je dotrajao i sve se raspada. Nehumani su uslovi za boravak ovde, mračno je i često hladno. Obroci su ispod svakog ljudskog dostojanstva. Ostali uglavnom halapljivo gutaju to što im se servira, a onda pričaju o ratu, o invaziji vanzemaljaca, sudnjem danu. Ovde na svakom ćošku možete videti nekog Napoleona, nekog velikog mislioca i sveca.
Kujem plan kako da pobegnem. Zidine jesu visoke, ali realno, šta imam da izgubim? Želim svoju slobodu, želim da pobegnem od ovih ludaka i njihovih besmislenih priča. Odlučio sam i niko me neće sprečiti. Neću biti ni prvi ni poslednji koji je pobegao iz ludnice. Koliko sutra idem da vadim pasoš.