Mačiji kašalj

... Ma da, ja sam dežurni ludak, a vi ste svi pametni, ne zna se ko je pametniji! To jest, ne zna se ko je veći šupak! Ako ćemo pošteno. A što se mene tiče, briga me, pričajte šta god hoćete – sve i da jesam malo lud, to je samo moja stvar i moj problem. Takvog me je bog stvorio, pa izvolite, primedbe i zapažanja u koverat pa pošaljite na njegovu adresu. A ja ću i dalje da radim šta ja hoću i šlus. Neće meni niko propisivati pravila i na meni trenirati strogoću. Neka zažmuri, ili neka uzme pilule za lilule.Taman tako! Samo mi još jednom dođite na vrata da mi pametujete, te ne može to tako, te nije u redu, komšija, ovo, te nije u redu ono, ima svima da vam odmerim od šake do lakta. Kao smeta vam što smo zategli štrik ispod prozora, tuče vam pravo u mozak kad okapavamo veš. Ali, ljudi moji, koliko puta treba to da vam ponovim? To su najobičniji peškiri i farmerice, dobro bude i poneki duks, nikad nismo stavili jaknu ili džemper, pa da vam bije odozgo čitav dan, ili da vam noću gruva o sims pa ne možete oka da sklopite. Pa i to malo što se nakanimo da operemo bude jedva dvaput mesečno, i to u najboljem slučaju! A šta biste vi hteli, da se usmrdimo ovde kao dva tvora? Na kraju krajeva, jesmo mi krivi što na zgradi nemamo terase. Nađite tog genija arhitektu koji je projektovao zgradu pa njega hvatajte za gušu, a nas ostavite na miru da trošimo svoj život onako kako mi hoćemo...

Da. Onda, nervira vas glasna muzika. Kažete, da su bar bečki valceri ili Legende, pa ni po jada, ali da se dernjaju Tifa i onaj drugi iz Dugmeta do iza ponoći – jok! Zbog tog bezobrazluka ima glavu da mi razbijete. Hoćete, da. Čikam vas ja svaku noć, a nema vas nešto da dođete. Odvrnem zvučnike do daske pa pustim Bajagu iz mlađih dana, i još se posvađam na pasja kola s onom mojom. Ona se sva zajapuri, hoće Cecu – E nećeš vala ovde slušati Cecu Nanogicu da si još tolika, odbrusim joj ja.  Ali opet ništa! Otvorim ulazna vrata, da vidim ima li koga, kad ono prazan hodnik a kroz njega piči promaja. Izbacim glavu kroz prozor, čujem kako neki klipan pominje familiju nekom klipanu, pretpostavljam meni, kome bi drugom. I to je sve. Mamicu vam vašu, što se jednom ne dogovorite, pa dođete po jedan iz svakog stana od prizemlja do potkrovlja, da vas, o istom trošku, sve izmlatim kao budale. Da vidite s kim ste našli da se kačite. Vi ćete meni familiju...

A i ova moja... Ma znate vi već tu priču. Sve su ljubavi tužne, izuzev onih koje su tužnije i od onih najtužnijih, i poneke srećne, kao izuzetak koji potvrđuje pravilo. Evo, onomad je po stotinu i prvi put digla sidro, ili, bolje reći, svoj napuderisani nosić, i svima redom priča kako me je šutnula, neće više da trpi onu nedoklepanu budaletinu, to jest mene, a koliko sutra vratiće se šmrcajući i moliće me da joj oprostim te gluposti. A kako sam ja velikog srca i slab na njene čari, obljubiću je na licu mesta, a ona će posle da prede kao maca. Ma šalim se, biću fin prema njoj, ali moram ipak malo da je kaznim, da se ne uobrazi. I da skrati malo svoju jezičinu. Nema više, rekla mi je kad je odlazila. Ti si se venčao sa flašom, a ne sa mnom! Gotovo je! Finito! Kraj! E, videćemo baš ko će pre da prsne: ti bez mene, ili ja bez tebe, bleso jedna! rekao sam joj. Videćemo ko je karakter: ti ili ja?...

A i onaj moj nadrndani šef, svako malo mi digne živac zbog neke gluposti. I njega ću prvom prilikom da napušim, pa kud puklo da puklo...

Šta svi oni misle, da sam ja neki mačji kašalj, pa mogu sa mnom kako oni hoće? E, šipak! Ima da bude po mom, ili nikako!

I kakav je ovo neki šašav dan bogamu, prošao sam pola grada i uzduž i popreko, sve čedan neki svet, razmileo se na sve strane i ide kao muva bez glave kao da lovi sopstvenu senku. Nema jednog normalnog čoveka da ide opušteno, ovako kao ja, i da priča sam sa sobom! E, ne idem kući sve dok ne sretnem makar jednog bar malo nalik meni, pa da budemo podrška jadan drugom...

Iznemogao kao šugavo pseto, u sitne sate dovukao sam se kući, i koliko s vrata svalio se na kauč.

Nikad se ne zna, tešio sam se. Možda sutra budem bolje sreće.

A možda se i vrati ona moja šašavica?

Hoću reći, možda se i vratila dok sam ja bio odsutan?

Eno, čujem, hrče tamo u sobi kao drvoseča. Moraću da pustim neku muziku... 

Opet će komšije da mi kucaju na vrata. Samo neka dođu... Pokazaću ja njima...